Otadžbina

НЛ ПРЕСТОЛУ

69

На пољу се чула шеталица великога сахата и њезин је глас непрестано казивао: отац — ћерка, ћерка — отац! Читаве сахате она је слушала само куцање шеталице и непрестано оне речи : отац — ћерка, ћерка — отац! Она је хтела да зове да се сахат заустави, али она то не учини. Она је хтела да себе примора да не чује у куцању шеталице оне речи. Али јој то не испаде за руком. Отац — ћерка, ћерка — отац! звонило је непрестано у куцању шеталнце. Чим се она у својој ћуди титрала, то се титра сад с њом. Шта си видела од целога света? Оамо један делић. Ти мораш пропутовати цео свет, то нека је твој завет, ту ћеш се ти изгубити. Ти мораш познати целу планету на. којој миле ови створови, што се људима зову и који копањем и сађењем, проповедима и певањем, тесањем и сликањем угушују јад што умрети морају. Угушивање је све и сва... У њезином духу указа се слика, како она одлази у неизмерну даљину, веран слуга подиже шатор у пустињи и кад какав дивљи народ дође.... У полу сну чула је она дајире и виде, како је одведоше, искићену пауновим перјем, а око ње играху мрка, дивља створења. Што је некада њезина Фантазија онако дрско износила и што се сад само од себе у њој јављало, то је опколило њу и водило пусто коло.... 8. Беше дубока ноћ. Све је спавало. Ирма отвори лагано врата и изиђе. Она је ишла у мртвачку собу. Само је једна свећа горела,. изнад главе мртвачеве; он је лежао у отвореном сандуку, а у руци је имао неколико струкова класја житног. Слуга, који је чувао стражу код мртваца, погледа зачуђено Ирму; он само климну главом: и не каза ни речи. Ирма узе оца за руку. Кад би ова рука била њој на глави благосиљајући је, место што је.... Она клече поред њега и врелим уснама пољуби хладну руку. Једна мисао, један одсевак, пролете јој кроз душу: то је пољубац за вечност! Пламен и лед сустизали су се заједно. То је пољубац за вечност.... Кад је она у својој соби дошла к себи, није знала је ли сневала или се то збивало у истини — она је пољубила мртву руку очеву ; али оиа то није осећала ; дубоко у њезиној унутрашњости беше као нека ледена капља, некретна и која се није дала истиспути .