Otadžbina

68

НА. ПРЕСТОЛУ

Она јурне прозору, Њој је било, као да је жива сахрањена, њезина Фантазија. укопала је тамо у онај гроб.... Светлости, свстлости мени треба! Она подиже завесу. Широк зрак уђе у собу. Она одскочи назад. Завеса паде. Она остаде опет у тами. Она је чула глас, који ју је у срце јако дирао. Пуковник Бронен дошао је из престонице, да укаже последњу почаст Еберхарду; он мољаше Ирму, да му учини ту милост, да зајено тугују за преминулим. Сва крв скупила се њој у срце; она отвори врата, пружи у мраку руку пријатељу; он јој руку стисне и она је чула, како тај снажан човек плаче. Као на јуриш прођоше јој кроз душу мисли: Ето ту је човек, који би те могао спасти, и ти би га могла служити као слушкиња — али како би смела?.... »Хвала вам" — једва изговори она. „Нека вас вазда срећа прати што сте премипуломе и мени добра указивали....« Глас издаде, она није могла даље да говори. Бронен оде. Он је остави у тами. Ирма беше опет сама. Последња рука, на коју се могла она наслонити, уклонила се. Да је она само слутила, какве је врсте од поцепанога писма, што га је Бронен на улици нашао, носио у свом џепу, она би морала викнути. Само једну једину мисао она је имала. На што ми је да видим, како се сунце небројено пута рађа а сваки сунчани зрак осветљује реч што ми је на челу и свако око види, а речи су ми ужас. Отац — Керка — ко може да истисне ове речи из језика, те да их^ја никад не чујем, никада не читам? У њезином размишљању била је бескрајна празнина. Уз то опет само једна јој се мисао намеће, која не престаје ма да је са сваке стране размишљала, а размишљање и мудровање намеће се силом која убија, уморно и опет малаксало уз то, у небројено много одмерених кругова у наоколо. У њезиној души наступала је она глухоћа, потпуна немоћ да мисли. Ништа не мислити, ништа не хтети, ништа не чинити. Човеком је овладно хаос, а иреко тога је нешто што се не да обухватити. Е па негса буде што хоће, држи се мирно као животиња коју приносе на жртву, на коју је већ замахнуо свештеник да је убије. Судбпна хоће своје; ти не можеш ништа да чиниш, једино да је мирно сносиш. Читаве сахате лежала је Ирма.