Otadžbina

турски рлтови у европи

8!

Жар, којим је Ислам горео запалио је синове туркестанских пустиња. Као ватрена лавина сагоревашс суво и зачамало грање државне и народне организме, који нису имали довољно сокова за живот. Коран је један систем, који је успео, да дух човечији у узлетању к небу зароби и да га доведе да служи ниским интересима земаљским, нарочито политичко-војничком циљу, и још да верује, да служећи њима и умирући за њих , небо себи ствара. Мухамед је преместио небо на земљу, а рај искитио земаљским сладостима. Ислам није само вера. То је политичко-војничка установа, где је поглавар у једно првосвештеник , монарх и врховни заповодник војске. Ислам је Фактички ревносна борба за веру у једног Бога, једног пророка и једног цара. Он носи у себи услове за војно-политичке успехе, али нема ни једног услова за цивилизацију. Коран је научио Турчина да о земљоделству, радиности и трговини говори са презрењем. Он изриком забрањује вештину живописа и скулптуре а музику и појезију оглашава детињом игром. Он заповеда да сс негује једина војничка вештина. И са јединсттом вере и државе, тврдим убеђење о награди опога , ко више неверника уништи или ислам даље рашири и са јединством циља у рату — Турци су брзо освојили балканско полуострво. Но с друге стране и оваки Ислам можда не би успео са својом суровошћу и почетном малобројношћу , да није било Византинизма, који оличавамо Хришћанском вером. Могло се очекивати, да ова топлину источног срца и практичност "римског разума, доведе божанском везом братске љубави у дивну хармонију.°и обилату плодовитост. Али то није било. Од источног духа примљене су неке боје и Форме ; од његове топлине и његове унутрашње племенитости није се много примило.ј Од источне ФилосоФије, која је пола филосоФија, а пола појезија примили су се само магловити окрајци празноверице и мистицизма. Што је од римског доброг примљено, то није добило маха да се укорени и развије, јер римске установе прет постављају дух грађанске свести, одговорности и иницијативе, а тога није било. Ухватило је корена само оно , што је поникло у добу покварених римских царева, а то је самодржавност, која је спречавала да се развије дух и индивидуалне слободе. Међу тим јс ова прави извор општој слободи и културном напретку. Хришћанска вера постала је у брзо то што и хришћанска црква. Ова се ускоро иретворила у црквену Хијерархију т. ј. у чврсто организовани ред људи, који има засебне интересе и који, у место да води народ нелосредао ка извору евангелских истина, води га да клања и да целива мошти, тканице и разна оруђа оних, које су калуђери посветили. Животворну истину у хришћанској науци заклонише непровидним 0таџв1ша књ, xx. сб. 77 -ма 6