Otadžbina

82

ТУРСКИ РАТОВИ У ЕВРОПИ

ограддма празноверица , које је болешљиво уображење измислило. Црквена Хијерархија почела је да иде за политичким циљем, и према томе, нашла је за добро да потпомаже установе римске , за време царевине. Цареви опет нађоше за добро да потпомажу и уздижу црквену Хијерархију. Тако су се дакле царевина и црквена хијерархија међусобно везале и та веза трајала је до пропасти Византије. Оба ова чиниоца гасили су сваку личну слободу ; пред њима је народ , као нека безвољна лењива маса падао у прашину, а за њима се дизао из прашине пљувао и зубима шкрпио. Тмранија и експштттот и^ОСТКШЈоегош сшгрелосгиозгоиозлои.шцемерство постоје свуда и свагда. (ЈнољашнУ, угма1)бнЛ0Т И ГИГГКббТ 8И\\\,\\\'.у ттхаздост . ' V*\у,V'','' осп\( идс|а. Себичиост оеда на престо општег интереса. Овакав Један систем, назвао је наш изредни писац Чеда Мијетовић — византинизмом. Такав је пак систем и владао у XIV и XV вску у византиј ској царевини са. адшжшниама. члнла ч ^ е.твенскс народе на балканском полуострву, јер су оии примили хришћанску науку из Византије, а тако исто као и у њој завели хришћанске и световне власти. Даље су томе доприносили и трговачки саобраћаји. Но ипак византинизам није могао са свим да овлада. Али борбе словенских идеја противу византијских у самим словенским државама изнуриле су ове и у неколико раздрмале. То је пак помогло, да се поравна пут турској инвазији, нарочито од кад Словени озбиљно почеше Византији претити. У опште политичко и друштвено стање грчког , бугарског и српског народа у XIV и XV веку , врло је важан елеменат у низу оних , који објашњују турски успех. У она времена постоји пупо политичких и друштвених незадовољника у све три државе. У српској држави властела је један затворен ред, у који никакве заслуге ни даровитост нису могле да уведу човека, који није коленовић од старина. Властела је искључан ред људи, који нема појма о народу и зна само за дужност да ратује , кад га владалац позове. Оебри је служе и десетак јој дају. У самом XV веку босанска властела продаје своје сељаке на тргу као робље. Црква, у материјалном погледу, није ништа друго, већ исто што и вдастала: иште зној, службу и димницу. Хиљаде цркава и манастира нису довољни , да сместе десетине хиљада попова , калуђера и калуђерица. Многи од ових живели су по ириватним кућама , по градовима и селима. Вештачким наређењем да попов син буде опет поп, ратарев ратар, а мајсторов мајстор сметало је природном друштвеном развитку. У демократском народу развио се такав друштвени и државни строј, који је увео неједнакост, начело засебних интереса привилегисаних