Otadžbina
ана карењина
45
а ;а јој се не допада. Најзад, кад је Љовин отиутовао, кнегиња се јако радоваше и рече мужу:« »В идиеп ли? ја сам имала право!,, д К ад се још Врањски нреставио, она бејаше још веселија, јер беше тврдо убеђена, да ће Кити добити не само добру, него баш сјајну прилику. Мати и ие помишљаше да сравњује Врањског са Љовином. Њој се на Љовину не допадаше својствена му осорљивост према судбини, његова неокретност у друштву, која, по њеном мишљењу, извире из његовог држања а и његов, по њеном схватању неотесани живот на селу, који га, по занимању, ограничава на стоку и сељаке. Пе допадаше јој се и то, што је, и ако је био заљубљен у н,ену кћер, месец и по дана к њима долазио и одлазио, а при том се чинио као да сам нешто очекује, на нешто мотри и као да је забринут, неће ли бити велика почаст ако се сам понуди? Требало је да зна, да кад ко чепа око куће у којој има одрасла девојка, мора се сам и изјаснити. 11о он отпутова ништа не говорећи. »Добро је што је тако слабо прпмамљив и што се Кити није у њега заљубила!" мишљаше мати. Вроњски јој се на против допадаше и одговараше свим њенпм тежњама. Врло богат, отмен, образован, имађаше изгледа на сјајну војничку каријеру при двору, на кратко, скроз и скроз љубави достојан младожења. На игранкама се очито удварао Кити, са њом играо, а посећивао их, тако, да се у озбиљност његових намера није могло посумњати. У нркос томе беше мати целе ове зиме непрестано у неком необичном неспокојству и узбуђености. II сама кнегиња пре тридесет година удала је се посредовањем неке њене тетке. Младожења, о коме се унапред све знало, дођа тобож да види своју невесту, а такође и ова њега. Тетка, која тој удадби посредоваше, иознала је и протумачила њихову узајамну наклоност; а ова је била задоваљавајућа. Потом је једног одређеног дана родитељима саоиштена већ очекивана понуда, а ови је усвојише; ово све беше врло просто и ишло је од руке: тако се бар кнегињи чинило. Али је на својим кћерима искусила, да ова привидно тако проста ствар, да се ко сам вери, не бијаше ни тако лака ни тако проста. Колико је страховала ! Какве ли су је мисли мориле! Колико је новаца потрошила! Колико ли је размирица са мужем имала да изравна, приликом заручења обеју старијих кћери: Дарје и Наталије. А сада, при удадби најмлађе, требало је савладати сва страховања, сумњичења и оштру противност мужевљег мишљења.