Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

да то управо, од вас зависи, <( ионови он, — мислим — хтедох рећи — ја сам за то дошао , да ... будете моја жена, муцаше он, али је ипак осетио, да Је оно -што је најтеже изговорио; заустави се по том па је погледа. Оиа дисаше тешко не дижући очи, беше усхићена, душа јој беше препуњена миљем блаженства; није се надала, да ће на њу тако јако утицати исповест његове љубави; — али је то трајало само неколико тренутака: она помишљаше на Вроњског. За тим упре свој бистри али жалостиви поглед на .Бовина и угледавши његов двоумећп израз лица, брзо рече: »То не може бити . . . Опростите ми! к Како му је близу била пре неколико тренутаке, како значајна по његов живот, а сад како је отуђена и удаљена од њега! -»Друкчије није могло бити'« рече .Бовин и не погледавши је. Поклони се и хтеде се удаљити. XIII У том тренутку стуаи у салон кнегиња. Израз лица казиваше јој стра-;, кад је ово двоје збуњених сагледала. .Бовин се немо поклони. Кити ћуташе не дижући очи. „Хвала Богу! она га је одбпла! (( помисли мати; њено се лице разведри н доби израз онаког осмеха с каквим је обично четвртком примала походе. Она седе и поче питати .Бовина о животу на селу. II он седе понова, очекујући да се гости прикупе, како би се могао ненриметно удалити. После неколико минута дође једна Китина пријатељица, која се прошле зиме беше удала за гро®а Нордстона. Ово беше мршава> жута, црноока, болешљива и нервозна госпа. Волела је срдачно Кити, дивила јој се и њоме се поносила. Та њена наклоност према Кити, огледаше се у жељи да је уда, наравно за Вроњског. Љовин, кога је почетком зиме често код њих затицала, не допадаше јој се. Кад би год .Бовина код њих затекла најпријатније би се забављала збијијући шалу на његов рачун. Али је и ударила на мајстора, јер јој Љовин враћаше зајам истим начином — презирањем; презираше на њој баш оно, што она сматраше за нешто особено, а нарочиту њену нервозност, њену преФињену ненаклоност и равнодушност према неуглађеном свету. Између Нордстонове и Љовина развише се таки односи, као што то често у животу бива, као кад се два добра и паметна човека из дна душе мрзе у толикој мери, да не могу озбиљно разговарати, а да једно друго не увреди. ГроФица Нордстонова спонаде одмах Љовина; ОТАЏБННА КЊ. XXI. св. 81 4