Otadžbina
48
АНА КАРЕЊИНА
стављаше их себи сваког тренутка, час појединце, час заједно. Помишљајући на прошлост, забављаше се нежним чуством успомена на своје односе са Љовином, чије пријатељство са њеним покојним братом нридаваше тим успоменама неку сетом помешану поетичну милину. У појави Врољског мешаше са нешто збуњено, као нешто лажно и то не у њему него у њој самој, јер он беше светски човек, озбиљан и разборит. ПомигпљајуКи на будућност престављаше себе са Вроњским као нешто дражесно, сјаЈно, достојанствено и нреображено поезијом; са Љовином на против, престављаше се сама себп као нешто ведриЈе но магловито и нејасно. Кад је у 7'/ 2 часова ушла у салон, слуга пријави: »Константин Димитрић Љовин!« Кнез и књегиња беху још у својим собама. »Дакле доиста!« номисли Кити и сва јој крв јурну у срце. Погледавши се у огледалу уплаши се од своје бледоће. Сад је уверена била, да је за то тако рано дошао, да би је могао саму затећи. Први цут показа јој се та ствар у сасвим новом облику, сасвим друкчија. Први цут је осетила да се не тиче само ње питање: с ким ће сретна бити и кога ће љубити и да може једноха човека, који је љуби, увредити, грозно увредити. За што? За то што је та добричина љуби. Али шта да се ради?. То Је било неопходно нужно, морало је тако бити. „Боже мој, зар му ја сама морам то казати?« мишљаше она. »Та шта ћу му сад рећи ? Немогуће ми је рећи му да га не волим — то не би била истина! Или да љубим другога! Не, како могу то ? Идем напоље...« Она се приближи вратима, али чу његове кораке. »Не, то није поштено! Зашто да се бојим? Нек буде шта било. — Рећп ћу му истину! Ево га! рече у себи п угледа његов снажни стас и ватрене очи. Она га погледа отворепо и срдачно му пружи руку. »Јелте да долазим у невреме, управо нешто мало раније? рече угледавши се у празном салону. »О, не," одговори му Кити и посади се на столицу. »Управо сам то и хтео, да вас саму зетечем,« настави он и не гледајући у њу, да не би изгубио храброст.« »Мама, ходи брзо. Она је јуче врло уморна била « говораше не знајући шта и нескидајући смирен иоглед с њега. Оп је погледа, порумене и умукиу. »Рекао сам вам да незнам колико ћу се овде задржати, да управо то од вас зависи . . . ." Она све ниже обараше главу и не знаде шта да му на то одговори.