Otadžbina

неблагодарност срба спрам русије

0 / /

«Трећа је особина иравославнн пост. Али каква глава може зампслитн да какво му драго јело са зеитином или с' маслом може учинити тако чудо да у каквом народу има братства или да га нема? «Па баш да у пркос разуму кажемо да таку чудотворну силу има или она догма, или квасац, или пост, или која му драго особина православне вере, како може бити да те особине православне вере нису нсто учиниле и у других народа исте вере, у Грка и у Румуна, него само у Словена ? Како може то бити кад догматика православна каже да је вера православна општа т. ј. прнстуиачна свима народима тако, да који је приме уживају потпуно и подједнако сву корист која је у њој. Казати дакле да вера хришћанска није једнима народима оно. што је другпма, значи обарати догме њезине; а ко их обара онај пада у јерес. С те дакле стране, кад бн још били у обичају црквенн сабори, могли би они московски апостоли бити проглашени за јеретнке. Па опет хоће они да уче нас православију. . . .» Да би се још боље видело шта је била побуда овога «посланија» поменућемо неколико врста одличнога ђака и наследника Даничићевога, Стојана Новаковића о истом предмету! 1 «Тежња је новога века та да народи сваки својој народности и самом себи самосталност задобију. За овпм морају ићи најпре и сви словенски народи сваки својнм путем. У горњнм стварима питање је било : јесу ли Руси верни иомагачи словенским народима у природној њиховој тежњи, која нм допада по времену у којем су, или се само намећу Словенима осталим за учитеље, тежећи за својим старешинством ? «Тога радивредно сеобазрети на нешто што је писао г, Ив. Аксаков у првом броју свога листа «ДенБ.» Он црта позив руске народности овим речима: Словенскн свет у опште, а нарочито иравославни словенски свет

1 цДаница 1 * г Борђа Поповића, година трећа, бр. 1. стр. 12.