Otadžbina, 01. 02. 1889., str. 178

АРНАУТ-Г.УЛБУД

175

Ја ућутах занемео. — Ето видиш да нисам за тебе, поче Емине понова. Нлтн мени треба за мужа такав човек, који се не слаже са мном у свему. Иди дакле и остани ми и даље оно, што си био и до сад: добар познаник и даље ништа. -Ја одох ћутећи. Каква је то девојка? питах сам себе у чуду. Да ли је луда ил' одвише мудра ? Ни за мене да не иође. Може ли да верује човек ? II то наопако захтевање, да позива своје познанике у моју кућу и да она нде њима. Нема више старих срећних времена. Која је жена смела и помислити пре десет година на тако што. Али тако је то кад је ђаурин постао мудрији од Турчина. II она је то научпла од ђаура и оног њеног неверног јарана. Тако јој и треба; право је имао што је оставио. То беше моја утеха и освета за онај час, али сутра дан сам ипак отишао у хан. Емине, као да нисам ни речи прословио јуче са њом. Ја стадох од муке да носматрам друге веселнике, од којих је доста њих већ прошло онако исто као ја; и то ми беше нова утеха. Бар од осталих ниси горе лрошао мишљах, нити си више несрећан него онн. Како сам се иреварио ! Ми нисмо ипак били сви без разлике једнаки. Долазио је на каву у Ејубов Хан и Хасо Узуновић, лепо стасито и наочито момче из добре куће. Сад живи негде око Стамбола. Иселио се кад је Ниш прешао у ваше руке. Он једини, изван свију, није никад трчао за нашом певачицом ; ничим није показао, да се заноси за њеном лепотом или песмом, а овамо је свако вече долазио као и ми. Никад није ни покушао, да се Емини додвори. II гле јада. Цура опази у брзо, да Хасо није као други; њој се то учнни веома необично, па као свака жена, баш због тога наста свим силама, да и њега оевоји и у своје замке улови. Наравно еве то чињаше тако обазриво , да из почетка не могаде нико приметити, али се мени није могло ншнта више