Otadžbina

10:)

ТАКОВСКН ГРМ

који познавање народне прошлости мора да врши Може иако бити да ће строга научна испитивања показатп да наша прошлост п нпје тако славна, како је замишљамо. Лко је славна онда је греота да се по гробовима онпх који су је славном начинили данас само гуштери сунчају. Ако није славна, онда ће се само удвојитп дужност н нашег нараштаја и нараштаја који иза нас долазе, те да она од сада славнија буде. Пека академија износи само на видик истину о прошлости народној па нека остави да та истина свој морални уплив вргии. А истина о прошлости народној пе може никад друкчије дејствовати него моралишући удубљујући осећање дужности, крепећи дух п разгревајући срце поносом где је што за понос, пли перући га сузама туге, где се од бола душевнога сузе лију. Ја бих рекао да је свака травка у врту народне прошлости, — па било да је слатка било да је горка лековита за ране народне Кад кроз историју, као кроз неки чудесни телефон, чујете кликтање војске српске која с Душаном полази на Цариград, онда вас та грмљавнна. која се кроз векове потмуло али тек непрекидно српскоме уху ори, нотреса. Али зар вас не потреса кад се пригнете ближе томе божанственом телеФону иа ослушкујући чујете — чујете као да с онога света долази — тпхи и тужни. вагхај и загушено јецање матера и кћери, жена п сестара, на великом гробљу косовскоме ? Кад вам исторнја својим електричним муњама осветли далеко. далеко, у крају тринаестога века слику како старац Немања, испунивши обилато и славно дужност своју према зомљи, предаје престо своме сину СтеФану; — или другу једну слику. у средини четрнаестога века, како СтеФан Душан окружен помпом цркве и сјајем своје властеле меће себи на чело царску дијадему, срце вам се ноносом раздрагава; али зар се оно не разнежп кад на једном велаком разбојишту, на коме су два цара погинула и на коме је царство једно пропало окитнвши гроб свој цве-