Otadžbina

С Л И В Н И Ц А

683

дати њихово очајно гушање са неиријатељем. и то равнодушно гледати, да им нико неће притећи у помоћ... Јуначки командант те шаке људи. остављене самоЈ себи, тих шумадијских Термопилских хероја. с очајањем погледа иа Дунавску дивизију неће ли му помоћи.. Алп она се не миче, а да је, не ушла у борбу, него да је само демонстрирала. нашима би на Нешковцу било лакше против онолике надмоћне силе.. Они умирући иогледају онамо где стоје Дрпнска и Моравска дивизија не ће ли они ма шта предузети да нм помогну — али те две дивизпје стоје и гледају час на очајну борбу на Нешковцу, час на војводски брежуљак, са кога Командант Нишавске војске, окружен сјајним венцем вишнх ОФицира и команданата. прати борбу... Дивизије чекају са тог војводског брежуљка заиовест. али те заповести нема те нема... Командант прати борбу само својим биноклом. он зна да је то само једна лепа епизода, он -чува и своју енергију, са којом је толико изненадно врховну команду у ноћашњем разговору по телеграФу. и своју војску за главну драму на граници, на јако.ме положају којн је он изабрао за упорну одбрану земље. А оно 3,000 људи ? Ваћ, они ће већ одступити кад внде да се не могу одржати на онако лудо истакнутом положају. Ал ето се њима никако не одступа! Они имају још једну. иоследњу, искру наде. Шумадпјска дивизија, њпхова рођена дивизија, сигурно нити ће тражити нитп ће чекати заповест да помогне своме сопствено.м одреду. она ће послушати своје срце, она ће зацело јурнути или да их спасе или да с њима заједно пропадне... Тек када је плато на Нешковцу био покривен срп<жим крвавнм лешинама и рањеннцп .ча, тек када је одред пзгубио 17° 0 својнх људи, тек када се уверио да ни шумадијска дивизија неће да му помогне — тек онда је одступио са Нешковца. морајући да на њему остави не само своје гранатама размрскане мртве, него и своје тешке рањенике... Ови се нису дуго мучили.. Бугари