Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

коњу јашсш у дворац, па је све измнрено и нокајапо, па си тп Краљица, прнјатељица народу, јер сп тн с њиме живела и страдала Тако ме често нешто зграби у некакву чаробну мрежу па ме никако не пушта, а ја прислушкујем па ми се чпнн да чујем гласове н трубе које ме зову. Још се није смнрила дивља спла у мојој души. * У душп пма пуно шћућуренпх загонетипх демона, па чнм их уобразиља викне, а они ти промоле главе, нспузе, полете, трче, пливају. У њих су паметне очи п сјајпа спољашњоет, а умеју да се јаве и као врлине, узајме свенггеничко руво на говорс о мплосрђу: „Смилуј се на саму себе и па друге.® Кадшто се заблпстају уоклопу снаге п воље за рад па говоре : „Ти још можеш да усрећаваш и оног једног п многе, ти можеш много добра да учпннш и ономе једном и многима«. Чим им прпнесем светлост, њих нестане. Ти Краљице, ти пријатељице коју сам ја тако љуто увреднла, ти сн у жнвоту... Ја нити хоћу да питам нитн хоћу да знам да ли си ти мртва. Тп жнвиш. а ја бихсамоједно желела: кад бп ти нешто могла знати како ја испаштам и како сама раздирем утрзбу моје душе. * Ни за чнм из спољашњега света не жалим толнко ко.шко за лепом музнком пунога орксстра. Хвала Богу те јс бар често у сну чујем. Чудновато ! Моја душа у сну свира све ипструменте и на њнма комађе за читав оркестар, које на јавп нисам никад знала наизуст. Наш жпвот мора да има још једну подлогу. * Слобода п рад -- то у две најлепше одлике човсчије. Самоћа и рад — то је моје све. * Валпурга није никад внше нн речцом додпрнула ону сцену када ме је, слутећи пропаст у коју срљам, опоменула. Ах, ја бејах већ на ивици провалије, она ме незграпно шчепа да ме спасе, а ја је изгрдих, варајући и збуњујући саму себе. Она се чува и самога помена на ту сцену. * Мој стари Јохем исказао ми једанас сву горчину сво.јега живота овнм речима: