Otadžbina

ЛНА КАРКЊИНА

711

— А тп ниси никуд ишла? Мора битн да ги је било дуго 'лреме ? — О, ннје — одговори она устанши и нратећн га кроз салу — А шта ти читаш сада ? — упита га за тим. — Читам 1)цс с1е Ш1е „Роез1е Леа епјега«- Врло заним.вина 1 књига! — ( Ана се осмену онако хако се људи осмејкују слабостима својих мплих, и узевгаи га под руку доведе га до врата од његовог кабинета. Она је знала његову навику да мора свако вече чнтатиОна је знала како он, и како му службене дужности гутају скоро еве његово време, ипак сматра за своју дужност да прати сваку • важнију појаву у СФерп умној. Да .Бе она је знала да га одиста шгтересу.ју књиге политичке, ФилосоФске, богословскс, али да ниппм 'не :ша што се тиче умстности ; међутим он у пркос тога, нли баш за то. није ништа пропуштао гато је правнло ларму и у тој областл, него је сматро за дужност да све чита. Она је знала да Алексијс АлексапдровнК у полигици, философији и богословији често сумња. Јгнје сигуран, истражује, а да на против, што се тиче уметности и појезије, а нарочпто музике, о којој није имао ни појма, има најодре1)енпја миш .Бења. Он је волео да говори о Шексииру. РаФајелу и Бетховену, о важности нових праваца у поезији и музици, којн су зањ били јасно одређени. — Е па сад збогом — рече му она кад га је допратила до • .врата и кад је видела да му је спремљен обажур на свеКи и боца воде — а ја ћу да пншем у Москву. Он јој опет стиште руку и пољуби је. „Па опет је он добар човек, праведан и важан човек у својој • -сФсри« говорила је Ана враћајући се, сама себи, као да га брани иред неким, који га окривљује и доказује, да се такав човек не може волети. »Лма за што ми његове уши толико штрче ? Да се није ■ ошишао?" Гачно у по ноћн зачуше се одмерени кораци Алексија Ллек»■андровнћа. Лна је још била за писаћим столом, још је довргаавала лисмо Доли, а Ллексије Ллександровнћ у иапучама, умнвен н очешљан, са књигом испод мигаке уђе. — Нреме је — рече он са некаквим особитим оомехом и одс у спаваћу собу. „11 с каквим га је правом он онако погледао?" помисли Лна •^етдвши се како је Вронски погледао Алексија Александровића. Она се скиде и уђе у спаваћу собу, али на њсном лицу ш ■ бегае оне живости која се блистала у њеннм очима п осмеху: на ;!9*