Otadžbina

НОЗОРИШНИ ИРЕГЛЕД

у Крушевцу, а.ш кад чује из уста Мусићевих и Мидошевих , каква је слаба српска снага, како многи још не до!>оше. а и они што су дош.ш не доведоше собо.м сву војску, она је срећна што може и последњег брата да иоклони својој отацбини. Лазар је задовољен иепраћа, а Вук се за његова осуства срета с Маром. Она је дошла .да још једном види свога Милоша, али место њега нађе Николу, који мислећи, да .вуба Вукова знаде његове смерове, прича о своме нуту п иоказује шта је донео од Мурага. Донео је две листине : на .једној јс уговор Муратов с Вуком, на другој »љубавно иис.мо« војводи Милошу. — Мара је скрушена тим издајетвом , она цепа један угово]! а други јој отимљс Никола — она сад заборавља за што је дошла : у њој је утрнула жена, а оживсла Српкиња, те иреклиње Вука да сс прОђе издајства. — нреклиње га евојом децом, ■а.ш је Вук хладан као етепа, па кад опази да је Мара одлучена да нрокаже, оп је нроглашује пред својим витезима за луду, и кад је овој реч „издајник« на усгима, он јо.ј везује и уета и руке и шаље Је у Неродимље у затвор. Али тиме је уклонио само једну опасност што га могаше смрвити : друга је пред врати. Никола, враћајући се с кобним листовима од Мурата, сети се при погледу на прикуп.љене коеовске јунаке да је и он Србин, и да као тај припада тој дружини. Његова је савест иробуђена ; он воле, да умре но да изда. Вук је принуђен да тога опасног сведока његова издајства умори .у Лазаревом шатору, и кад га овај у новратку пита, што је то учпнио, оп му исприча читаво издајство, у које је. вели . умешан главом војвода Оби.шћ и упути га иа листину, која је код погинулог. Али он страхује да није како год Мара лажну подерала а ираву оставила. Лазар вади листину, чита је п потресен је до дна срца. Оно што нигда помислио ни.је да може да се збуде , оно се збпло - Милош га издаде ! Зар то.шко срџбе, за једну циглу одбијену жељу ? За Вукосаву У промепи за тим следује иозната »кнежева вечера«. Она је остала иста шго и у друглм драмама о косову с том разликом, што се Милош при тешкој одтужбп најпре сећа — Маре. Али шта ће? Зар откривајући грехе ћернне да каља седу главу очину ? Зар убив Вранковића у очи одсудне борбе да почини нокољ међу браћом ? „Падај Милошу, Српство нек жнви : <с Нонос му не да да се брани. Он хоће да ногине, али најнре ваља крв Муратова, да спере окаљано му име и да му повратп сјај. Оп полазп остављајући браћи у аманет, да бране срнство н да гнну за њ. У петом чину је престављен турски стап. Мурат гледа борбу и стрепи за н.езин исход. Турци падају као снопље и већ су но-