Otadžbina

на престолу 81 рече, како се сама иа себе љути, на сујету и уображење, што је она, млада Краљнца, држала себе за добру и паметиу, чак за нешто више; она се смејала таквој бесмислици и сујети. »Јесте ли знали, шта се овде збива? запита она лекара. ( ,Не. Ја не могох то веровати, и сада тек појмим ужасну смрт мпга честитог Еберхарда. Отац у таквом болу? —« Краљица се не уиусти даље у то; она говораше готово засебе : »Кад се сетим дана, оних часова, када је она певала — је ли могућно, такве песме, такве речи певати, о љубави, доброти, уз.вишености, чистоти, и при том немати ништа у својој души, још горе него ништа, скривати у души притворност, лаж ? Ни једпом речи није казивала право ! Смемо ли ми кнежеви да се издижемо изнад људи, другима да владамо, кад се ми чистоћом и умном величином не издижемо изнад њнх? Од јуче ја сам постала друкчија. Моја је душа лежала дубоко на дну језера, а изнад мене беху таласи смрти, очајања. Али сада ја хоћу да живим. Реците ми само како ће то да се издржи ? Ви сте већ одавно овде на двору и све презирете; не тресите главом, ја знам, ви све презирете! — Рециче ми, како ће да се издржч ? Шта ваља чинити, да се остане, да се живи ? Ви морате знати за то тајно срество, Дајте ми га! Само ће ме то спасти!« »Величанство!« рече лекар, »Ви сте још у грозничавом, раздраженом расположењу.« »Доиста? То је ваша наука? Кнежеви имају право што злоупотребљавају људс, јер су људи, и најбољи људи, само сенке учти вости ! У вас сам се уздала, вас веома ценила. Па шта ми дајете? Рукавицу, а ја хоћу руку. Ви се смешите? Нисам ја у лудилу, ја сам само к себн дошла. Ја сам преживела часове, када ми је на један пут овај лепи свет — ах, он беше тако леп! — постао црн, ужасна гробничка трулеж. 0. то је страшно! Ја сам држала да ће се наћи слободан човек, човек, коме се може све казати, од кога се може све тражити — ви ннсте тај, Ах, на овоме свету има створења, што само титуле носе, али људи нема!« »Неће ти напразно бити, што си ме дирнула,« промумла Гунтер за себе и подиже се. »Ја вас нисам хтела вређати!« повика Краљица. »Ах тако је то, у јаду н болу вређамо баш своје ближње!« »Умирите се, Всличанство! к одговори Гунтер. седајући опет. »Ако на мени има чега доброга, онда смем рећи, да се ја не могу тако лако умекгаати. Ја сам према себи сгрог, па стога сам и према. другима такав. ОТАЏБИНА КЊ. XXII. СВ. 85-ТА 6