Otadžbina

92

НА 11РЕСТ0ЛУ

дале дела уметности, ми певасмо и свирасмо — н ви обоје могли сте то поред мене, у најскривеније светилиште свега узвишенијега живота ући... Ви сте ми све опустели, небо, земљу, све узвишеније мисли у срцу, све најчистије речи у устима. Хтела бих да знам. онај дан, када сте се усудили, када сге отпоче.ш лажну игру погледом и речима. Ири сваком пољуппу. који си јој ти дао, морао, си увек рећи: Ах, моја жена — како сам ја несрећап — она ]е тако незнатна, — баш ни ма<10 — ни мало што особито... Немој говорити! Толико разумем ја, никада не може човек или жена додирнутп руку другога у љубави, а да тиме не каже: ја сам бедан ! — Што ти ја сада говорим, није из освете и мржње, него само из справедљивости. Док сам те још волела, могла сам те мрзити, сада те само судим. Теби ваља сносити последнце онога што си чинмо. Та је право. Мени је жао твога удеса. Како ћеш се ти ма када радовати шуми — а једна је кроз шуму јурила у смрт која је са тебе скривила ! Како ћеш ти уживати гледајући у језеро —а тамо је она свој грех утопила!Теби је цео свет уништен. Јадни човече ! Теби ће у руци перо задрхтати, када имаднеш да потпишеш какву смртну пресуду — ти си сам убијао, мртве и живе. Пиши помиловање! Ко ће тебе помиловати, тн »по милости Божјој«?« »Матилда, ја сам држао, да ти не умеш казатп ни једне такве речи, која теби не личи.« »То си ти мислпо? А шта ти зовеш, непристојно ? (с »Настави! настави само !« рече краљ, кад је краљица, дубоко уздахнувши, ућутала. Он је впдео пламен, који сагорева што му је најмилије, а гледао је опет лепоту пламена. Тако су чудновате промене у човечијој души, да је краља навело, усред његове зловоље, да помисли, како је снажна његова жена; он није слутио, да је она већа и силнија, и у његовом гласу да настави даље, беше признање њезином надмоћном духу. Тојекраљицу још више наљутило. 0 усиљеном мирноћом настави она: »Не може се ни од кога захтевати, ни од кнеза каквог, па ни од тебе, да си геније; али да си истинит човек, муж и отац то може сваки од тебе захтевати; то ти можеш бити, као и сваки. сељак, као и сваки надничар.« Бол и дубока зловоља огледаше се на лицу краљевом. »Матилда," једва отпоче он задрхталим гласом, »Матилда, размисли само — ја не велим о томе, шта ћеш ти мени — размисли само, шта ћеш ти себи тим речима учинити.« „Себи? Мислила сам ја то, ја знам, оне многе ситне радости жпвота од сада су за мене биле и прошле. Ја ћу од сада носити један терет, који ће ми само смрт скинути. Ја знам то. А.ш ја не-