Otadžbina
94
НА ПРЕСТОЛУ
Краљица хтеде да клекне пред краља. Он је додириу руком — она се стресе и усправи се. »Буди поносна!" узвикну краљ, >,Буди го! Сноси последице ! Буди узвишена, чиста капљица из облака, која се помешала ц укаљала са мном, с прашином са улице." Краљица га погледа збуњено. Шта је то? Тако дошаптане речи племенита човека и тако преокренуте ? Њој се окретало пред очима. „Нека буде како ти хо^еш ! <с настави краљ, »Остани усамљена и тражи у самој себи ослонца,« Он повуче венчани прстен на руци. Прстен се тешко скидао, све се лице у краља зажари, дск га је он силом скидао. Једва јсдном скиде га преко чланка. Не казавши више нн једне речи, он остави лрстен на сто пред краљицу. Он пође вратима; један тренутак стајаше мирно, као ослушкујући: она га зове, он довикује њој једну реч из дубине душе, реч која спасава. Краљица погледа за њим. Зар се он неће осврнути? Зар неће још једном казати гласом што у срце продире: опрости ми! Љубав, коју је она још у себи осећала, хтела је њу гонити напред, за њим. То бешс кратак тренутак, у коме се краљ само мало задржа и краљица нсвољно испружи му руке — тренутак прође, краљ оде. Краљица приђе завеси иа вратима и гледала је укочено у њу. Затим се врати на диван и плакала је. Дуго је плакала. 19. Краљица беше двојако несрећна; њу је тиштао тежак бол за изгубљену љубав и уз то још она је пала у ружну страст. Оно узвишено осећање, које је у њој изазвао Гунтер, ишчезло је. И сада. сад се извршило оно тешко растајање, беше као наступање смрти, које се могло предвидети; ништа није помагало што би се могло У будућност мислити, гола Факта доносе нове, ненадне болове. Краљица оде у одаје престолонаследникове. Она прође поред краљевог кабинета. Она стаде за јсдан тренутак. Како би било, кад бп она ушла унутра, кад би обавила руке око њега и рекла: нека је све заборављсно! И ти си несрећан, ја ћу ти помоћи да трпиш ! Она прође, опа се бојаше, да не изгледа слабодушна, а она је хтела да је снажна. Кад је угледала своје дете, њој засветлеше опет очи. Дете није видело уцвељену мајку ; она опет беше код њега. Некн глас,