Otadžbina

КРИВИЧНЛ ДЕЛА

625

што је убица у својој намери размислио у мирном , неузбуђеном стању и оценио како само дело , тако и његове правне последице. Мирно размишљање убице о намераваном делу може се извести из разних околности. као н. пр. ако је убица размишљао о томе да што целисходније употреби то оруђе при убиству; ако је мислио о томе, како ће да уклони извесне препреке. које му могу сметати при извршењу дела; ако је размишљао о начину, како ће по свршеном делу сакрити трагове; ако је размишљао о користи, коју ће по сврШеном убиству постићи и т. д. Све те околности доказују мирно размишљање убице о своме делу. Што се тиче правних последица, о њима није морао кривац размишљати у појединостима, но је довољно да зна, да ће га за то дело постићи ма каква казна. Извршиоцу дела не може да послужи као извињавајућа или олакшавајућа околност незнање закона, и за то му се дело има урачунати са свима законским последицама, само ако је по своме непомућеном разуму знао, да је оно, што чини грех и да ће га за учињено дело постићи ма каква казна. Отуда се за лице са помућеннм разумом не може тврдити, да је извршило дело са предумишљајем. Размишљање о убиству мора да претходи извршењу дела, али не мора увек бити пре решења на дело, но може да буде и после тог решења. Од решења на дело па до самог извршења, треба да протекне неко време. Оно не мора бити подуже, но је за то довољно и неко врло кратко време, само свакада размишљање о делу мора ма и са најкраћим роком да претходи извршењу. Израз у нашем кривичном законику „предумишљај" показује нам јасно, да наш законодавац ту иретпоставља, да је пре извршења дела било умне оцене намераваног дела. Ако се та умна оцена десила у исто доба са извршењем, онда дело није учињено са предумишљајем. Дужина времена које треба да протекне од решења до извршења, па да се убиство сматра за убиство са предумишљајем, не може се одредити. Као минимум узима се оно, које долази после оног времена у коме решење и извршење дела пада у исто време. Кад се ово не би усвојило, онда би врло тешко било доћи до закључка, да је дело учињено са предумишљајем и тад би се морало усвојити да је убиство извршено увек без предумишљаја, кад год кривац није подуже размишљао о убиству. Подуже размишљање правна наука не може да усвоји као меродавно, јер је тешко одредити крајњс границе подужег размкшљања. Законодавци, ослањајући се на гледиште правне науке, не одређују никакав рок о размишљању, а правна наука своди тај рок на минимум, на један тренутак, који према приликама може бити довољан, да учинилац размисли о делу, које намерава да изврши у идућем тренутку.