Otadžbina

6

Г> 0 М , А Р Ш Е

њега, довољно је само нагласити. Он је у њој као у челичним канџама. Личности, догађаји, све се то таре, и витла. и удара о њега, савијајући га калупећи, меЊајући. Ни палца нема на човеку на коме нећете наћи њене трагове. Можемо је слободно замислити као гранитно чудовиште једно, које га својим витим и јаким рукама опасује и грли и увија од главе до пете. У том погледу, дивна је и пуна дубока значаја она слика у индијској драми (Сакунтали) у што прича о испоснику који је годинама стајао пред својом пећином, непомичанкао окамењен док се, мало ио мало, цела околина, жива и мртва, није слегла око њега као огроман и шарен талас, запљускујући га својим чудноватим прстеновима. Све члан по члан нестајао му је под овом освајачком навалом, под живом плимом која се ваљала на њега јатима и сноповима: «ногу му нестаде дубоко у једном мравињаку; змија му се једна опаса око бедара на место браминске струке његове; лиане му се жилаво стегоше око врата, а тице саградише гњезда у његовој накоСтрешеној коси." Као што рекох, од главе до пете он носп на себи њене трагове. Ну како се човек не развија од једанпут, потребно је пратити у главном њен утицај на њега све до оног времена кад тај процес престане, или бар изгуби девет десетина од своје снаге. После овога, можете рећи да ни ово неколико речи није било потребно. Уштедићемо изгубљено време тиме што ћемо пз детињства и младости нашега јунака изабрати само оне епизоде које су биле од утицаја на његово душевно развијање и на ток његова живота, и прегледати их у кратким, стенографским скицама. Вомарше је париско дете, син једне скромне грађанске породице. Отац му је био човек строг, поштен, разуман, вичан своме занату. Читао је радо и доста, то јест нешто више но други људи његова стања и положаја. У његовој су се кући неговали они ситни друш-