Otadžbina

114

АНА КАРЕЊИНА

-осећаше да му ваља зрело размислити о тој новој околности која <беш искрсла. Када је Алексије Александровић нашао да му се ваља разговорити са женом, изгледаше му Да је то врло лако и нросто; али сада када је стао размишљати о тој околноети што је тако изненадно искрсла, он виде да је то ствар врло занлетена и мучна. Алексије Александровић није био суревњив. По његовом убеђењу суревњивост вређа жену, а у своју жену ваља имати вере. За што то треба, но чему је он могао бити уверен да ће његова млада жена само њега волети, то се он није питао; али како он није осетио никакво неноверење према својој жени. то јој је веровао, и говорио је сам себи, да тако и треба да буде. Али сада, при свем том што његово убеђење, да је срамота бити суревњив и да ваља веровати, још не беше разорено, он је осећао да стоји пред нечим што нема логике ни смисла, и није знао шта да ради. Алексије Александровић нашао се први пут пред животом, пред могућношћу да његова жена заволи неког другог, и то му се учини тако непојамно и бесмислено, баш за то што је живот такав. Цео свој век проживео је Алексије Александровић у службеним СФерама, имајући посла само са одблеском живота. И кад год се сукобио са самим животом, он му се уклањао с пута. Њему је сада било тако, као што би било човеку, који је безбрижно прешао преко моста над некаквом провалијом, па на један пут неетане моста, а пред њим је амбиз. Та грозна провалија то је прави живот, а онај мост то беше онај извештачени живот, којимједо сада живео Алексије Александровић. Први пут се упитао: зар то може бити да његова жена заволи некога другога, и ужаснуо се од тога питања. Не свлачећи хаљина, он је својим једнаким кораком ходао тамо и овамо по звучноме паркету собе за ручавање, која беше осветљена једном лампом, преко ћнлима мрачне собе за дочекивање гоСТИ ЈУ, У којој се беласкала само његова велика слика, ту скоро направљена и над канабетом обешена, па онда кроз њен кабинет, у коме гораху две свеће, који беше украшен сликама њених рођака и пријатељица и лепим беспослицама на њеноме писаћем столу, које је одавно тако добро знао. Кроз њену собу он допираше до врата од спаваће собе , па се онда враћао натраг. На сваком наставку своје шетње, а највише у осветљеној соби за ручавање, он се заустављао да сам себи рекне: »Да, безусловно то ваља раскантати, прекинути, ваља исказати своје мишљење и своју одлуку«. И за тим ое враћао назад. »Али какво мишљење, какву одлуку ваља изрећи?« питао се у соби за госте, па не налажаше никаквог одговора на то питање. „Али нај-