Otadžbina

АНА. КАРЕЊИНА

115

за д — питаше се опет враћајући се у кабинет — шга се управо десидо? Ништа. Она се дуго разговарала с њиме. Па шта онда? Зар мало жена које с ким разговара? Па онда бити суревњив, то је иоиижавати и њу и себе" говораше он сам себп улазећи у њен кабинет; али ова мисао која дотле беше за њ тако важна, сада није више значила ни важила ништа. И враћајући се од врата спаваће собе у салу, тек што.је ушао у мрачиу гостинску собу, некакав глас му рече да то ннје тако, да мора имати нешто када су сви други опазили. И опет он себи каже у соби за ручавање „да, безусловно то ваља пречистити. прекинути, казати своје погледе - '. II опет се у гостинској соби пита: како да се реши? Па онда се пита: шта се управо десило ? И одговарао је сам себи : ништа, и сећао се да је суревњивост осећање, које понижава жену; али у другој соби опет се уверавао да се нешто морало десити. Њзгове мисли окретале су се као и његово тело у једноме кругу, не наилазећи ни на што ново. Он опази то, протрља чело, па седе у њеном кабинету. Ту кад в.1де њен сто за писање и на њему мапу са малахитсчим корицама и некакву за;гочету белешку, његове се мисли на један пут променише. Поче да мисли о њој, о томе шта она сада мислл и осећа. Мисао да о:та има и да мора имати свој засебни живот, учини му се тако страшна, да ју је бр.ке-боље одагнао од чзебе. То беше она провалија, у коју није смео да загледа. Пренети се у мисли и осећања другога створења, то беше душевна радња са •свим необична за Алексија Александровића. Он је ту радњу сматрао као опасно Фантазирање. — И што је најгоре — мишљаше он даље— баш у тренутку када се мојс дело (овде помишљаше на некакав свој пројекат) ближи крају, када ми је најпотребнији мир и сва снага душе моје, баш сада морала је да се свали на ме ова бесмизлена узбуна. Али шта ћу? Ја нисам од оних људи који сносе те ствари а немају снаге да им погледају у лице*. — Ја морам размислити, одлучити и одбацити — рече он гласно. „Питање о њеним осећањима, о томе што је било, шта је могло бити у њеној души, то се све мене не тичз, то је ствар њене савести и спадр у религију« рече за тим у себи, и чисто му беше лакше што је нашао онај одељак закона иод који ваља подвести ту нову околност која бе_ше искрсла. „И тако — рече у себи Алексије Александровић — питање о њеним осећањима итд. то је литање савести, са којим ја немам ни-