Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

119

За тренутак попусти њено лице; подсмешљива искра у њеном погледу угаси се, али је реч „волим" узбуни опет. Она помисли: волети? Зар он може да воли? Он да не чује тако од људи. да на свету има љубави, он никада ту реч не би ни изустио. Он и не зпа шта је то љубав. — Алексије Александровићу, одиста не разумем — рече она — Одреди јасније шта ти налазиш.... — Дозволи да завршим. Ја те волим. Али ја нећу да говорим о себи. Ту су главна лица: наш син и ти. Понављам, ласно може бити да ће се теби учинити моје . речи излишне и неумесне, може бити ја се варам. У том случају молим те да ме извиниш. Али ако ти сама осећаш да има и најмањега основа, онда те молим да размислиш и да ми отвориш твоје срце.... Алексије Александровић није ни опазио како ни мало не говори оно што је спремио, него са свим десето. — Ја немам шта да ти кажем. У осталом — додаде она брзо силом задржавајући осмех — крајње је време за спавање. Алексије Александровић уздахну н не рекавши ни речи оде у ложницу. Када је она ушла у ложницу, он беше већ у свом кревету. усне му беху грчевито стиснуте, а очи не гледаху њу. Ана леже у своју постељу, очекујући да он само још један пут почне онај разговор, јер она се и бојала тога разговора и желела га је. Али он ћуташе. Она је непомично чекала и најзад је са свим заборавила на њ. Она је мислила о оном другом. Чисто га гледа и осећа како јој се срце испуњава узбуном и преступничком радошћу. На један пут она зачу мирно хркање кроз нос. У први мах Алексије Александровић као да се Јплашио од свог хркања па га заустави, али не прође неколико мирних удисаја, па онда се осу мирно и правилно хркање човека који је добро заспао. — Доцкан, би и прође! — рече она осмехнувши се. Она је непомично дуго лежала с отвореним очима. Чинило јој се као^да у мраку види сјај својих сопствених очију.

(Наставиће се)