Otadžbina

1 1 8 АНА КАРЕЊИНА — Ама шта је теби ? — рече она с искренпм и смешним чуђењем — шта хоћеш ти од мене? Алексије Александровић поћута и протрља чело и очи. Он увиђаше како он, у место да опомене жену да не пада у погрсшку пред светом, само се бије око њене савести, само се бори са једним дуваром. — Ево што имам да ти кажем — настави он хладно и мирно — и молим те да ме саслушаш. Као што знаш, ја држим да је суревњивост осећање које вређа и унижава, и ја нећу никада дозволити да такво осећање влада мноме. Међутим у свету имају извесни закони пристојности, који се не могу погазити а да човек за то не буде кажњен. Еле није да сам ја опазио , него судећи по утиску који је произведен у друштву, ти се ниси са свим онако понашала као што би се желети могло! — Е баш ни словца не^разумем — рече Ана и смаче раменима, а у себи помисли: њему је све једно, али је свет опазио,. то га само узбуњује — Мора бити да си ти нешто болестан, додаде за тим, устаде и хтеде на врата, али он се крену као да је заустави. Његово лице беше мрачно и ружно како га Ана нигда дотле не виде. Она стаде, наже главу на страну, па стаде вадити укоснице из косе. — Добро, хајде да слушам, да видимо на што ће све то да изађе — рече она мирно и подсмешљиво — чак ћу с интересовањем слушати, јер би најзад желела да појмим о чему је реч. Говорећи тако Ана се дивила мирном и природном тону којим је говорила, чудила се избору речи које је употребљавала. — Ја нећу улазити у појединости твојих осећања, јер на то немам права, а и у опште држим да је то излишно ако не и штетно, поче Алексије Александровић — Ријући у својој души, човек ископа кашто и оно, што би иначе остало неопажено. Твоја се осећања тичу твоје савести; али моја је дужност и пред Богом и пред људима да те научим твојим обвезама. Наше животе нису људи спојили, већ сами Бог. Та се веза кида само злочинством, а такво злочинство има одређену казну! — Ништа не разумем. Ох, Боже мој, још сам за пакост тако сањива — рече она брзо прибир&јући своју косу и тражећи да, није остала која укосница. — Ана, живога ти Бога, не говори тако — рече он кротко — ■ Може бити да се ја варам, али веруј ово што говорим, чиним колико зсог себе толико због тебе. Та ја сам тв ( ој муж, ја те волим ! —