Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

147

борба разновронија и сложенија, у то.шко је она и тежа од прве, род се људски не може, односно његови се делови не могу потпуно ослободити појединих органских и заразних болести, али ови М огу свести уплив и дејство последњих сразмерно хемијским и медицинским средствима, која им стоје на расположењу, и за чију су употребу они довољно оспособљени. Исто то важи и за моралне и наравствене одн. друштвене болести и за борбу против њих. Али у колико за сваки, па и најпростији посао, важи правило, да ће он бити успешан само онда, ако је доследан, ако се у свим појединостима тачно и доследно буде изводио, у толико је то нравило стотинама пута важније и претежније, кад имамо посла с друштвеним појавама, које се још појављују као последида хиљадама разних чињенида, као плод небројених узрока. Нарочито у нашој отаџрини огледа се наша невиђена и нечувена недоследност поред других 1на жалост многих) и на пољу борбе против злочина. Ми се као права деца играмо са свачим иа и с казном. Кад оптуженик дође једном пред суд, онда се у име правде, закона, морала, у име друштва и државе осуђује рецнмо на ма коју врсту лишења слободе. Таман његова околина дане од њега душом, таман иочну да се гаје наде, да Не се он поправити, ако је још био млад, да ће се опаметити и одрећи зла, ако је био распуштен и разуздан; таман у то време иочињу у неколико да га заборављају, а он тек од једном изненада искочи пред њих, „као из вертепа", но гори и покваренији но што је био. На велико изненађење целе околине, он прича да је помилован или пуштен на условни отпуст, ако није побегао, у ком се случају животом претм ономе, који би га проказао. И г. Миленковић констатује лепо ову нашу несрећу. „Штетна практика с честим смањивањем казне, вели он показала је рђаве иоследице. Из на.ших казнених завода не излазе осуђеници иоарављени, него ■развраКени. Занимљиво јс, поучно п у исто време врло жалоено, да су готово сви хајдуци , с којима су власти у последње време имале да се боре, тако рећи на живот и смрт, или ослобођени, или условно отпуштени. или помиловани или најпосле одбегли робијаши. И ми поред свега тога, сваком приликом ос 10бођавамо условно, помиловавамо, смањујемо казну, и пуштамо да нам злочинци бегају. Па да бар у првим поступањима има каквог реда ? Брзим и већ с тога површним развитком нашег градског живота, развија се у нас и једна врста злочина, која би се могла назвати аградским« или »скитничким злочином«, узимајући реч злочин у најпшрем смислу речи. Представници те врсте злочина су се већ и у нас развили и образују особиту врсту људи у нашем друштву, познату под именом кесароша или скитница. Њима је посвећена