Otadžbina

ИЗ УДОВСКОГ ЖИВОТА

Нит сам знала мис.шти о страсти : Нит сам смела зборити о сласти Заман сам се богаташком звала, Кад на вољу нисам срцу дала. Ал сада је све на мене пало, Па... расипам — мало ме је стало ! Носим рухо све од свиле тешке, А никуда не излазим пешке. Хоћу само свом срцу да говем Нећу више љубом да се зовем. Имам блага, пмам пуста злата Могу бити вечно неудата! Хоћу сада оно да уживам, Што сам некад морала да снивам. Сутра славу удовичку славим, А прекосутра сјајну гозбу правим. Дођи свете, све је на ме пало Имам.. трошим.. мало ме је стало !

VI. Није му лако! Смеју ми се грешни људи, Што ми срце јоште жуди; Смеју ми се, што још тужим Не смем им се да потужим. А тешка ме мори туга Треба мени наћи друга. Па сад не знам у сред својих јада, У сред своје туге и невоље Шта би за ме могло бити боље : Ил девојка ил удова млада? Удовица све поима, И умења доста има, Ал је, опет права беда Хоће да ми заповеда! А девојка, добра душа, Само моје речи слуша.. Па сад не знам, у сред својих јада, У сред своје туге и невоље Шта би за ме могло бити боље: Ил девојка ил удова млада?