Otadžbina

113 УДОВСКОГ ЖИВОТА

Одем у башту.. а.ш нема Маре У заман свуда чардаклије стоје... Нема ми више оне среће старе Тужно је сада јадно срце моје. Гроздовн зрели око мене висе, Али ми нису, као некад мили ; Па, доста иута, јоште, чини ми се, Нису ни слатки, као што су били. Тешко ми самом и у врт изаћи Мораћу Мари заступницу наћи ! Кад куд год пођем — без ње ми Је тешко ; Кад сам у друшгву — без ње нисам сретан Кад идем кући — пре сам се све смешк'о, А сад сам увек суморан и сетан. Ал када сунце за планину пође, Па се сам нађем, у сред црне таме, Онда ми срцу повајтеже дође Онда сва радост ишчезава за ме. Тешко ми самом дугу ноћ провести Мораћу Мари замену довести !

V. Женина влада Мој покојник тврдицом се звао Никад ником није ништа дао. У срцу му сажаљења не би Једино је угађао себи. И много је за живота стек о, Ал никоме није хвала рек'о. На многог је ненравдом насрн'о; Многога је завио у црно, Те га сваки за живота клео Имао је, ал није умео. Ал сада је све на мене пало, И ја трошим — мало ме је стало ! Код њега сам и ја тужна била; Код њега сам и ја сузе лила. Нит сам што год потрошити смела ; Нити сам се хаљина нанела ; Никада се нисам звала сретна Вечно бејах снуждена и сетна.