Otadžbina

из удовског ЖИВОТА

^Све ћу ја», вели, »што ти треба наћи! (( И кад се зима са хладноћом стреми, Он мени увек и зимницу спреми. Једино само још старалац Паја, Што ме погледи сред мога очаја. »Причекај", вели, »још те мало само, Докле ти мужу годину издамо, И док се с тебе црно рухо скине У мом ће дому туга да те мине! Моја ћеш бити — нећеш очи крити Не ћеш ми више горке сузе лити! Једино само још старалац Паја, Што ме погледи у сред мога ваја.

VIII. Задо) Спт сам брачног свог живота! Јесте миље и дивота, Ал је човек много везан Вечито је обавезан. Све за женин захтев тече, А себе се и одрече. Њој по вољи само прави Себе чисто заборави. Кућа, трошак, деца многа, Па забаве, па неслога.... Ако, кад год, куд погледим Одмах морам да се једим. Бејаше ми жена љута Сетим је се доста пута, Ал се о том слабо бавим, Желим, да је заборавим, Па отидем прија-Ружи.... Она ми се ваздан тужи. Често пута кроз плач збори: Како за њом свет говори.... А ја велим • шта то мари Сад смо своји господари! Ко ти брани, ко те пита? Немаш мужа, да ти чита. А она се тек осмене Па се свије око мене.

ни удовац Нема нико, да ме чува, Ни да с треском врата грува Ни да ирети, да ће знати Себе тајно отровати. Ни жениног нема рода Свуда покој и слобода. Нит о коме рачун водим; Нити морам ком да годим. Нашао сам деци жену Стару, слабу, измучену, Па ми целу кућу гледи Заслуга јој пара вреди. Угађа ми, па се склања Свакој ми се жељи клања. Тишина ми кућна прија. А када ми мир додија, А ја одем прија-Ружи.... Она ми се вечно тужи. И оплаче — све због света, Што је куди и клевета. А ја велим: па нек виче Шта се тебе за свет тиче! Нека сваки себе гледи, Не треба то да те једи! А она се тек осмене Па се свије око мене.