Otadžbina

200

113 УДОВСКОГ ЖИВОТА

IX. Удовица Леиа Видео сам још побожних жена, Али што је удовица Лена Смео би се клети на олтару, Да је нема на земноме шару ! Свештеник еам већ двадесет лета, Прошао сам доста бела света, Али смерност благе душе њене То је дика целе васељене. Удовац сам, и, сред пуног дома, Осећам се тужан и сирома', Ал, кад стуним преко прага њена, Душа ми је слашћу испуњена. Од како се удовом назива, Све у мојој нурији пребива; И ако је доста муке њене 0 удаји неће да спомене. Усред туге, чемера и муке Скрстила је око деце руке За њу је се жртвовала млада, Од деце се својој срећн нада. За њоме је само срце боли, Те једнако вишњег бога моли, Да је спасе чемера и беде Само децу на пут да изведе. У њој су јој све наде и жеље Нема свеца ни свете недеље, А да неће у цркву отићи, И олтару за навору прићи. А ја, блажен, кад је смерну гледам, Навору јој с благословом предам По некад јој, када нема света, Дам у руке и више парчета. А када ме у руку целива Моја душа арајство ужива.... Ох, кад би се оженити смео , Таки бих је за жену узео 1