Otadžbina

ИЗ УДОВСКОГ 2КИВОТЛ Кад се иости па водицу светим, Свакада је сам лично посетим ; Само, кад ме каква слабост смете, Пошљем ђаке, да водицу свете. Али од ње ни паре не примам Та, шта ће ми кад ве!, доста имам ! Још по кашто — а шта друго знадем И деци јој сам по парЈ дадем. Знам за њене тсготе и бриге Па сам једном купио и књиге, Кад јој синчић учеником пост о, Дајсм, чиним — нек је богом просто. А кад дође просветитељ Сава То је њена (а и моја) слава, Ја је увек на дан пре иосетим, Те јој жито и кућу осветим. Ал ни тада ни паре не примам Шта ћу. велим, и онако имам! Још јој купим и за олаву свећу То ннкада пропустнти нећу. Па и на дан Христовог рођења , Ради душе и њеног спасења, Свакада јој печеницу купим То никада нећу да престуиим. Када, велим, своје деде немам Хоћу туђој радост да припремам. А бог види моја добра дела Па нек на ме виче варош цела. Судба јој је наклоњена била Добру јој је децу поклонила, И ја ћу их — бог ће ваљда дати Сву о своме трошку школовати. Наклоњен сам тој побожној души Не дам да се у сузама гуши. Она јадна нема никог свога Окром мене и бога једнога. И када се јадница разболи, Никог она до бога не моли.