Otadžbina

14 ОАЈАВОРА пала је на ужичку бригаду I кл., и она је, као предводница, овој добивени задатак јуначки вршила, држећи се 5 1 / часова под куршумима непријатељским. Старешине су доиста храбро предводили своје војнике и примером им претходили. Ово сведочи губитак, јер од 5 ОФицира, батаљонских команданата (шести био болестан и иије ни био у борби а то је пок. Марко Рабреновић потпоручик, команд. црногорског батаљона) 2 су погинула а 2 рањена, само један остао. А такође и од народних батаљонских командира С; један је погинуо и двојица рањени. Изгинули већином осташе на бојишту, у рукама непријатељским —. Наетаје питање: зашто не успесмо, кад непријатељ није бројно имао велику снагу? Кад се сви подаци при руци имадну, којих ми сада немамо, онда ће се моћи иотпуно на ово питање одговорити —. Али нек нам се не замери, што ћемо и ми наше гледиште изложити и нагласити оно, што смо осећали за време ове битке, после ње па и саде. Међутим ово неће бити ништа ново, ми смо по нешто већ званично рекли у нашој релацији о овој битци, која се у архиви ратној налази. Еле ми мислимо да је узрок што не успесмо : 1. Што се сувише пре битке хитало, те се није цео терен промотрио, па би се, врло вероватно, друкчија и диспозиција за битку донела (а не слажемо се с мишљењем у Ђурићевој тактици што ни удоље само није промотрено). Уз ово има места да кажемо и то: да је штета била што је Михаило Илић одвојен био са ове операционске ируге, који је 5 год. био ђенералштабни официр у ужич. окр. и нред оглас рата у дивиз. штабу. 2. Што артилерија није употребљена, него је готово једина суделовала батерија предводничина (избацив око 290 метака), и Цинцар-Марковићева је заменила и неколико метака избацила.