Otadžbina

40

ИЗА КИШЕ СУНЦЕ

Ето Јакова Стаменића. Да ти опричам само за њега ! Нико њега, истога Јакова, не зна боље од мене. А не може. вала, ни знати! Кућа му до моје, њиве до моји; мој и његов отац пазили се ка' браћа ; моја п његова наја ка' сестре, а ми — кардашине отог света !. . Шта, море!... И нема ти јако наки' момака ка' што смо ми били !... Јако ово све ка' испијено. Али ми!... Ја кевиљ он кевиљ; загладимо «зулове»\ накривимо капе; он двојнице — ја свиралу, па — поцркаше цуре за нама! . Нема ту. — да тн ка м — друге, него им сјакти око ка звезда !... Само ти је он био некако друкчији ... Висок, прав, окошт, црномањаст, дуги образа. мали' брчића; а што су му очи! .. Говоре, брате. па — то!... Мале, црне ка трњине, ама лепо те пресече њима; по вр' њи' обрве танке, црне: ка' пијавице.; чело му се чисто наднело на лице, па се кожа измеђ обрва мало појемала ; уста ни мала ни велика — таман; алп му усне танке, па, кад се наљути, чисто заиграју Леп човек, ама — љутац !.... А онако.... ђидо !... Никога се није бој'о : — ни оца. ни матере, ни нас. И, ето, ја сам јачи од њега; и одн о би' га у зубима, вала, зукварској воденици ; ама,некако кад је љутит, не смем да га дирам !... А он. што 'оће — оће !... Иди му, говори, он ћути : а кад му баш додијаш ; тек видиш само како му заиграју усне, али онда — бежи !... Изгрдиће те. па да ти је круна на челу.... А, вала, што је 'тео и — мог о је. Да, нешто, сачувај Боже — рекне : «данас ћу ископати и почистити двадесет 'вати јендека« — он би то учинио или црк'о !... Ето, помнсли ! Наш карда Нннко Симин пазио се зорлн са Петријом Стојадиновом. На несрећу њи'ову поџавељају се Сима и Стојадин нешто због воденичног реда, па Стојадин не да Петрије за Нинка. И плаче Петрија, и цело село вели : да је право да је Стојадин да, али овај велп :