Otadžbina

Т Е Ш К II Д А. II И

шем својима писмо, да им слажем, како је све у своме реду, како ћу сутра да се навезем итд., а међу тим написао сам друго писмо, где се праштам са својом породицом; приложио сам га, у гхисму упућеном једноме верноме пријатељу и ставио на адресу: «да се отвори, кад се обистини, да нисам више жив.» Шта је било све написано у овоме другом писму — то зна онај, који у срцима људским сажиже осећаје супружанске и очинске. Ја сам то писмо, вратив се срећно с пута, затекао неотпечаћено и с драге воље поцепао га. Ако је канула на њ која суза, кад сам га писао , та је се брзо осушила у оној врућини, али кап црвена воска , што ми је канула на леву руку, кад сам га печатио, ваљда дрхћућом руком, оставила је ожижак за собом , што га и сад, пишући ове редове, гледам на својој левој руци. Сутра око иодне пмађасмо се кренути за Црвено Море. Ово јутро употребио сам да набавим из друштвене аиотеке све што ми се виђаше потребно за овај кобни пут, и иошто сам предао писма на пошту, пођем да се укрцам. Кад сам дошао на обалу близу «Калипса" и чуо ону ужаспу грају на њему, учини ми се да улазим у какву битку, и осећах нешто слично, што осећа војник, кад му командују да се построји у ланац. Варка се отисну од брода да ме нревезе, и за часак ја сам био на задњем крову брода. Брод бејаше пун војника, који су се у врућини парили, и ако сви беху деца доста топлих нојаса Већина беше скинула своју сукнену одећу и обукла своје домаће рухо, лак каФтан ирорезан са сгране, те им прозираше тело кроза «ћерћели» рубље. На главама имађаху беле прошивене арапске капице. Бродом је заповедао капетан Јелчнћ, млад човек, атлетска стаса и плаве словенске косе. Кад је чуо моје име, он ми пружи руку и рече :