Otadžbina

8

ДАША ЂОНИЋ

— Али, опростите опет, да ли нема још другог узрока? внате. то је пореско звање, ту се ради око касе — Разумем вас. То није, што мислите. А шта ме се тичу туђи новци! Али — опростите сад ви — с ким имам част ? — Ја сам гостионичар Станић из Сентомаша, одговори странац, доброћудно посматрајући Дашу. Дош'о сам синоћ; имам нешто посла у варошкој кући. ту сам и чуо за вашу ствар, па не знам, за што сте ми се олмах допали. Знам и то, да сте ислужили солдачију као Фирер... — Па што оћете са мном? — То се даје боље рећи при чаши пива. Ајдмо код Тоше на пиво ! — Захваљујем, али ја не пијем ништа. Сентомашанин га погледа зачуђено. — Шта? рече једва. Не пијете?! — Ни пива, ни вина, насмеши се Даша; па, наравно, ни ракије.... — Онда се ваљда картате ? — Никад, — Е, то је чудо девето! Ал баш к'о да сам у боб врач о ! Таквог да они отпусте! Тим боље мени — шалај! Даша погледи зачуђено свог новог познаника; изгледао му је, као да му нису све козе код куће. — Слушајте, млади пријатељу, настави Станић ; знам и да сте мајстор-Ћирин син, он је сентомашки зет. — То знам и ја, Говорила ми је мати толико пута. — Тим боље. Дакле у кратко: мени треба један оберкелнер; радња ми је велика , имам главни бирц у аренди ; тамо долазе и господа, па вас питам, оћете л' ступити у моју радњу; добро ћу платити. Даша се мало замисли — а шта му друго и остаје! и после кратке почивке, положи своју руку у Станићеву пружену. — Оћу, а видећете, да ћу вам пазити на ваш иметак.