Otadžbina

ГОРЊИ ДОМ СРБПЈЕ

својих кућа, они су по школама, у војсци, у туђини. Они који су код својих кућа могу ли у 21 години збиља познавати све прве људе у нространој жупанији, могу ли по своме убеђењу гласати? Не, они ће махом бити слепој оруђе у рукама политичких агитатора. С тога ја тражим да бирач може бити само онај, који је навршио бар '25 година. Што се тиче цензуса од 15 динара кад би он одиста био неправда, и ја бих био противан, али цензус је по нужди заведен у свима државама са представничким системом владавине. Не може се ни замислити да су толике државе, без икаквог узрока, лишиле толико своје грађане таквог једног права, и дојиста, узрок је са свим јасан. Слобода и нравда треба да су заједничка, општа добра. али је на жалост и го истина, да сиромах и оскудан човек не може имати толике иолитичке самосталности да на биралишту гласа само по свом убеђењу. него ће се повијати за газдама, од којих материјално или економно зависи. Само материјално осигуран човек може бити и политички самосталан. То се осећало и у нас и узакоњено је да општинско представништво и ча| снике може да бира само онај који плаћа бар 30 динара годишње, и то је ираво, јер онај који решава о ошитинском имању треба да је иоказао да уме и своје имање чувати. И сад, на један пут, када је реч о изборима народних посланика, оних, који ће имати да решавају гштања од далеко веће важности, но што су малени, локални, општински интереси, о избору оних људи, од којих зависи целокупни државни живот — сада хоћемо да те људе бира сваки Србин, без разлике је ли он сазрео за тај посао или не, имао он што своје да ризикује или не. Ја налазим да је то аномалија! Баш за осигурањс грађанских слобода ја тражим да народне посланике може бирати само онај који је навршио 25 година живота и који плаћа 30 или бар 15 динара непосредие порезе годишње.