Otadžbina

ГОРЊИ ДОМ СРБИЈЕ

121

остану јер су народна традиција. — Предлог да се о задругама донесу какве одредбе, заслужује свуколику пажњу, к пре би их требало унети у устав но у закон, да иосле не буде о томе никакве сумње. Г. Др. Мих. Вујић мисли да је грађшски даиак сваки .данак који грађанин плаћа својој држави, па ма колики тај данак био. Да тих 15 динара нису никаква традиција доказује Факт, да су право бирања посланика имали сви Срби па ма колико они плаћали и то све до пореског закона од 1884, који им је то одузео. Пошто се то нраво ни по науци не може везивати за имовно стање грађана, то он остаје противан томе цензусу. Г. Драгомир Рајовић. Врло греше они који из саме војне обвезе изводе право гласања на скупштинским изборима. Кад букне рат, онда мора да пође све што може понети пушку, као год што при пожару гасе и деца која могу воде понети. Али никоме не пада на памет да оној депи, гато су помогла гасити ватру, одмах повери и управу куће. за то треба зрелија памет. Државна је кућа једна реФена. Ко хоће да вуче користи из те рефене, ко хоће да решава како ће се трошити реФена, тај мора и да улаже у реФену, а који не улаже онолико колико је прописано, тај не може ни имати тога ирава. Г. Милан Кујунџић, као члан ужег одбора брани редакцију предложенога члана истим разлозима којима и г. Ристић. Г. Светозар Арсеновић налази да богаство никоме не даје иривилегију ни па памет, ни на патриотизам и за то је он противан предлогу, него да има ираво гласа сваки који плаћа ма колико норезе. Г. Данило Анђелковић био би за то да сваки може гласати ма ништа не плаћао, али пошто ће се то још теже примити, нек остане бар тако, да гласа сваки ма ко.шко плаћао. Милан Драгојевић опет моли да се не заборави на аадруге.