Otadžbina

1РЕШН0 ДЕТЕ

најпретежније у његовој успомени нз тога доба, иије се радо устављао иа другим потанкостима, пначе незнатним. Све то и јоште хпл.аде незнатнијих догађаја прелеташе памећу Алексином док је очистио два 1гара ципела. Па онда, ставивши на раме обрамицу, уздахпу и помисли : — «Да је жандару могуће само тренутак увући се у моју кожу, не би ме звао скитницом ! Алн шта ћеш де! Човек је судио ио многим знацима и мора тако судити... Па онда има и судбе на свету! Ето Тића, мој земл.ак, од кад је у Београду, једнако је у истој кући, и ту га пазе као своје дете! А има их још као Тића... Али, Бога ми, има и моји вршњака, којн горе прођоше од мене! Неки су помрли, неки се вратили својим кућама, неки одоше на занате, неки су прости мангупи!... 0, Боже, дај ми да издржим још ово пет месеци, да не изгубим благодејање ! Боже, ногледај на ме сиротана!" С тим мислима и с том молитвом, Алекса Павловнћ загази, сад иа јави, у дубок снег иред вратима. * * * У дворишту, пред другим вратима, чекаше га нека жена, држећи две новолнке тестије. Беше омалена, широка у крстима, у краткој сукњи, лица жута и надувена, грахорастих и ситних очију, које капда не могаху тренутка мирно гледати. По лнцу не би јој човек могао лако одредити године; могаше имати н више и мање од четрдесет. Име јој беше Апка, а одавно служаше код старе болесне госнође, чија је била кућа. Синоћ, чим Алекса уђе код «њихова кирајције", Анка га посети и уговори с њим да јој доноси воду. Сад, гледајући је на дневној светлости, Алекса се сети да Анка много наликује на неку другу стару слушкињу. на Варош-Капији, коју деца нрозваше «Сарма». — «Но. и ово је нека бајата СармаР рече он у себи. — А ја сам мислила да си ти давно «040", хи-хи-хи-хи, па к'о велим : нревари ме ни једна вера, хи-хи-хи-хи !