Otadžbina

32*

Н О Р А 4 У ■ ' Друга појава. Нора. Маријаиа долази са великом кутијом из собе с лева. Маријана. Једва сам нашла кутију с оделом за прерушење. Нора. Хвала, метните је овде на сто. Маријана. (Учини.) Али одело је у великом нереду. Нора. Најрадије бих га иокидала у сто хиљада комада. Маријана. Та то се да лако у ред довести, само мало стрљпења. Нора. Да, отићи ћу г-ђи Линден да ми мало помогне. Маријана. Хоћете опет да одлазите? По таком времену? Озепшћете — разболећете се.... Нора. То још не би било најгрђе. Шта раде деца ? Маријана. Мали несташци играју се са својим божитњим даровима, али Нора. Питају ли често за мене ? Маријана. Они су тако свикли да им је Мати увек уз њих. Нора. Тако је, Маријана, али од сад не могу бити тако често уз њих као до селе. Маријана. Но, па мала деца навикавију се на све. Нора. Мислите? Верујете ли ви, да би они заборавили евоју матер кад би она сасвим отишла од њих ? Маријана. Боже мој — сасвим отишла ? Нора. Реците ми, Маријана — ја сам често о томе премишљала — како сте могли прежалити своје дете и дати га страним људима ? Маријана. Па то сам морала чинити, кад сам хтела да малој Нори будем дојиља. Нора. Али, да сте хгели ? МарцЏна.. Кад сам добила тако добро место ? Сирота девојка кад упадне у таку невољу, мора се још радовати томе. Та онај зли човек не учини ништа за ме Нора. Али ваша кћи вас је заборавила зацело ? Маријана. О не, никако не. Кад се конфирмисала и кад се удала, писала ми је оба пута.