Otadžbina

Н О Р А

505

Нора. Али докторе Ранк. Нећу да га видкм. Ни под којим условом. Затворићу врата пред њим. — Чим се уверим о најгорему, послаћу вам своју посетницу са црним крстом, и тако ће те сазнати. да су несугласице отпочеле свој посао у мени. Нора. Но, данас сте одиста чудан светац. А ја, што сам вас тако радо имала кад сте добре воље Ранк. Са смрћу иред очима? — Па тако да кајемо кривицу других. Где је ту правда ? Па тако влада у свакој породици на овај или онај начин неумитна освета •Нора. (Запуши себи уши.) Којешта! Весело, весело ! Ранк. Да, цела је ствар управо за смејање. Моја јадна невина кичма, мора да каје веселе поручичке дане мога оца. Нора. (Крај стола лево.) Он је радо јео шпарге и паштете од гушчије џигерице. Није ли тако ? Ранк. Да, па и од гомиљака. Нора. Да, да и од гомиљака. А и од острига, мислим. Рамк. Да, остриге, остриге, разуме се. Нора. Па онда разна вина и шампањац. Само је жалосно, што је све то тако рђавих последица. Ранк. Нарочито пак, кад те последице стижу онога, који од свега тог никакве користи имао није. Нора. Ах да, то је најжалосније. Ранк. (Гледа је испитујући.) Хм —• Нора. (Мало касније.) Што сте се насмешили ? Ранк. Не, ви сте се насмешили. Нора. Не, ви докторе. Ранк. (Устајући.) Ви сте већа враголанка но што сам мислио. Нора. Данас сам тако расположена за будалаштине. Ранк. И чини се тако. Нора. (Отави обе руке на његова плећа .)ЈЈЈ Драги , добри докторе, дај боже да вас смрт не отргне од мене и од Роберта.