Otadžbina

504

Н 0 Р А

кос свему! — Не, то никако не! Радије све друго! Спаса — ! Излаза — -! (Неко звони у трему.) Доктор Ранк —! Радије све друго, па било шта било! (Превуче лагано руком нреко чела, разабере се, одлази вратима од трема и отвори их, Ранк стоји на пољу и веша своју бунду. Почиње да се смркава. Добар вече. г. докторе ! Познала сам вас по звону. Али Роберту сад не смете, мислим да има посла. Ранк. А ви ? Нора. (Како је Ранк међутим ушао у собу, затвори врата.) 0, та ви то и тако знате — за вас имам увек по који часак слободна времена. Ранк. Хвала вам. Постараћу се. да добро употребим вашу пријатност, докле још могу. Нора. Шта мислите тим ? Докле још можете ? Ранк. Да. Страши ли вас то ? Нора. То тако чудно звони! Да се не спрема што —? Ранк. Нешто, на што сам одавна спреман. Али ја се не надам да ће тако брзо наступити. Нора. (Ухвати га за руку.) Шта је?.... Докторе, морате ми рећи ! Ракк. (Оедне покрај пећи.) Ја хитам крају. Ништа ми не може помоћи. Нора. (Одахне.) Ви сте, који —•? Ранк. Да ко други ? Што да се варамо ? Ја сам најбеднији од свих мојих болесника, госпођо Хелмер. Ових дана сам предузео генералан преглед свог унутрашњег стања. Пропао. Пре но што протеку четир недеље, храниће се мноме можда црви гробљански. Нора. Пи, како можете тако ружно говорити ! Ранк. Да, богме је то ружна ствар. Али најгоре је, што пре ње још многе друге грдобе долазе. Ваља да предузмем још само један једини преглед, свршим ли то, могу отприлнке знати, кад ће почети распадање. За тај случај мало извешће : у Хелмера је тако оличено противлење напрам свему што је ружно : нећу да га видим крај болесничке постеље —