Otadžbina

Н О Р А

507

Ранк. Па каквих имаде још ту красота што ваља да видим ? Нора. Ви ништа више не смете видети, јер сте непристојни. (Певуши и чепрка по стварима). Ранк. (По кратком ћутању). Кад овако поверљиво седим овде с вама, морам да премишљам и о томе, шта би било од мене, да нисам^никако ступио под ваш кров. Нора. (Смешећи се). Да, ја мислим да вам се сасвим добро допада код нас. Ранк. (Лагано, гледа пред-а-се). А сад све морам оставити Нора. Којешта! Ви нас нећете оставити. Ранк. (Као и пре). — па не моћи оставити ни најлуђа знака благодарноети; тек што се уклоним испред очи]у — остаје празно место, а и то ће набрзо ма од кога бити испуњено . . . Нора. Али кад бих вас ја замолила за-? Не-? Ранк. За шта? Нора. За велик доказ вашег пријатељства Ранк. Да-ли ? Нора. Не, мислим, — за једну велику, врло велику услугу Ранк. И ви збиља хоћете да ме једаниуг усрећите? Нора. Та ви и не знате још шта је. Ранк. Добро, па реците. Нора. Али не могу докторе, то је врло много . . . не само услуга но и савет и помоћ.... Ранк. Тим боље. Ја не схваћам никако шта хоћете тим. Али реците већ. Зар ја немам поверења у вами? Нора. Имате као нико други. Ви сте ми најбољи и најдражи иријатељ, то знам. С тога ћу вам и рећи. Дакле, г. докторе: ви ми морате помоћи да нешто спречим. Ви знате како ме истински, неописано љуби Роберт; ни једног тренутка се не би устезао да да живот за ме Ранк. (Прислонивши јој се). Нора — мислите-ли зар да је он једини — ?