Otadžbina

508

Н О Р А

Нора. (Лаким покретом) . Који — ? Ранк. Који би живот свој дао за вас. Нора. (Сетно). А, тако. Ранк. Заклео сам се, да ваља да сазнате пре но што сасвим отидем. Воље прилике не би никад нашао. — Да, Нора, сад знате. Па сад знате и то, да ми се можете поверити пре но иком другом. Нора. (Устане; просто и мирно). Пустите ме да прођем. Ранк. (Начини јој места ал остане седећи). Нора Нора. (На вратима од трема). Јелена, донесите лампу. (Отиде к пећи). Ах, Драги докторе, то сте заиста рђаво учинили. Ранк. (Устајући). Што вас тако искрено љубим као нико други? То је зар било рђаво? Нора. Не, али што сте ми рекли. Није било ни најмање потребно . . . Ранк. Шта хоћете тим ? Зар сте ви знали —? Јвлена. (Долази с лампом, стави је на сто и изађе на пол>е). Ранк. Нора — госпођа Хелмер, —- питам вас, јесте-ли знали што ? Нора. Ах, шта знам ја шта сам знала и шта нисам знала ? Ја вам заиста не могу рећи . . . Али како сте могли бити тако неспретни, г. докторе! Све је било тако лепо. Ранк. Но, на сваки начин сте сад уверени, да сам вам сав на услузи, душом и телом. И сад говорите. Нора. (Погледа га). Још и сад ? Ранк. Молим вас, реците ми шта је. Нора. Сад вам не могу ништа више рећи. Ранк. Ипак, ипак. Тако ме не смете казнити. Допустите ми да учиним за вас што је кадар човек учинити. Нора. Сад не можете ништа више за мене учинити. У осталом и не треба ми туђа помоћ. Ви ваља да видите да је све то пуко уображење. Да, да, уображење, наравно. (Седне у љуљку, погледа га и насмеши се). Да, ВИ сте заиста