Otadžbina

34*

I

Н О Р А

527

Нора. Не гледај ме тако, Роберте. Хвлмер. Да не гледам своју драгу жеиу ? Сву ту красоту, што је моја, само моја, моја и иичија више. Нора. (Отиде на другу страну стола). Ти не смеш вечерас тако говорити самном. Хелмер. (Иде за њом). Још ти је. тарантела у крви, чини ми се. И то те чини још заношљивијом. Чуј! Гости се разлазе. (Лагано). Нора — скоро ће бити мирно у целој кући. Нора. Надам се. Хелмер. Да, зар не, драга Нора ? Ах, знаш ли . .. кад сам тако с тобом у каквом друштву, -— знаш ли зашто ја тада тако мало с тобом говорим, што сам тако далеко од тебе, што те тек крадом погледам, — знаш ли, зашто ја то чиним? Зато, јер тада уобразим себи, да си ти моја драга у тајности, моја вереница у тајности, а нико и не сања, да има какве везе између нас двоје. Нора. Да. да, да; ја знам све, све су твоје мисли код мене. Хелмер. А кад хоћемо да пођемо и ја ти ставим струку на твоја нежна, младалачка плећа, — на тај твој красаи врат. — тада замислим е си ти моја невеста, а ми да се враћамо уираво с веичања и ја те водим први пут у свој стан, — и ја да сам први пут с тобом на само, — сасвим сам с тобом, ти млада нежна лепото. Целог вечера жудео сам само за тобом. Кад сам те гледао у тарантели како мамиш и одбијаш — тад је запламтела крв у мени ; нисам могао више да издржим . .. ето, с тога сам те тако рано одвукао доле. Нора. Иди сад, Роберте. Мораш ме саму оставити. Ја не марим за све то. Хелмер. Шта значи то ? Тек се смем шалити с тобом, слатка Нора . . . Та ти хоћеш. Зар ја нисам твој муж — ? (Чује се куцање). Нора. (Прсне ое). Чујеш ли —? Хелмер. (Пође к вратима од трема). Ко је ту ?