Otadžbina

526

Н О Р А

Хелмер. Код плетења пак — то не изгледа ни мало лепо. Погле'те само ; човек се Сав скупи, игле трче горедоле, — то има нечег кинеског у себи. — Ах, то је био заиста прекрасан шампањац . . . Линден. А сад, лаку ноћ; Нора не буди више јогунаста. Хелмер. Красна реч, г-ђо Линден. Аинден. Лаку ноћ, г. управитељу. Хелмер. (Прати је до врата). Лаку ноћ, лаку ноћ. Надам се, да ће те сретно стићи дома. Ја бих вас радо — али није вам далеко. Лаку ноћ, лаку ноћ. (Линден оде. Он закључа врата за њом и врати се натраг). Тре^а по|ава. Хелм.ер. Нира. Хелмер. Тако; једва је се опростисмо. Страшно је несносна. Нора. Ниси-ли врло уморан, Роберте ? Хелмер. Ни најмање. Нора. Ни сан ? Хелмер. Баш ништа; напротив осећам се тако чио, А ти? Да, ти ми се чиниш уморна и сањива. Нор а. Да, ја сам врло уморна. Но сад ћу и лећи скоро. Хелмер. Видим;видим! Дакле ипак сам право радио, што нисам остао дуже с тобом. Нор а. О, све је право, што ти чиниш. Хелмер. (Пољуби је у чело). Дакле ипак паметна реч од моје миле женице. Али јеси-ли приметила како је Ранк био раоположен вечерас? Нора. Тако ? Збиља? Ја нисам могла с њим говорити. Хелмер. Па и ја скоро не; али већ од дужег времена га нисам видео тако весела. (Гледа је мало, па јој приђе). Хм . . . ипак је лепо, што смо ми опет у нашем рођеном стану; што сам сасвим сам с тобом. — Ах, ти заношљива красна жено!