Otadžbina

35*

II О Р А

543

бим рукама но што су моје. Таква, каква сам сада, не мгу им ништа бити. Хелмер. А касније Нора —• касније — ? Нчра. Откуд ја то могузнати? Та ја и не знам, шта чв бити од мене. Хелмер. Али ти си моја жена. Не само саде, но и Нора. Чуј ме. Роберте: — Кад жена остави свога иужа, као што ја то ево чиним, то је он, као што сам 4ула. по закону опроштен од свију обвеза напрам ње. Е1а сваки начин и ја те разрешавам свију обавеза. Ти не греба да будеш ничим везан, као што и ја то исто жешм. На обема странама мора владати подпуна слобода. Ево, узми твој прстен натраг. Дај ми мој. Хелмер. И то зар? Нора. И то. Хелмер. Ево ти га. Нора. Тако. Да, сад се све свршило. Ево ти и кључева. Девојке знају сав ред кућевни —- боље но ја. Сутра кад ја отпутујем, доћиће Христина амо, да спреми све моје ствари. Те ствари нека се пошал^у за мном. Хвлмер. Прошло, прошло! Нора, зар нећеш више никад мислити на ме ? Нора. На сваки начин да нећу смети мислити много на тебе, на децу и на кућу. Хелмер. Смем-ли ти писати, Нора ? Нора. Не —■ никад. То не треба да чиниш. Хелмер. Али ти тек смем иослати што — ? Нора. Ништа . ништа. Хелмер. Или помоћи ти, ако будеш у невољи? Нора. Не, кад ти кажем. Од туђина не примам ништа. Хелмер. Нора —• зар ћу на веки остати туђин према теби — ? Нор а. (Узима путничку торбу). Ах, Роберте, иначе би се морало догодити оно што је иајчудноватије, Хелмер. Реци ми, игга је то најчудоватије ?