Otadžbina

542

Н О Р А

Хелмвр. Радо бих радио и дању и ноћу за тебе, Норо — тебе ради радо бих подносио јад и невољу. Али нико не жртвује оних ради, које љуби, своју част ! Нора. То су милијони жена учинили ! Хелмер. Ах, ти мислиш и говориш као неразумно деге. Нора. Може бити. Али ти не мислиш и не говориш као муж, коме би се могла приволети. Када те је страх прешао био — не тога ради, што је мени претило, но са тога, што је теби нредстајало — и кад се ничег више није требло плашити —- то беше у твојим очима, као да се ништа ни догодило није. Ја постах као и пре твоја шева, твоја лутка, коју си ти, јер је тако слаба и трошна, у будуће хтео на рукама носити. (Устане). Роберте — у овом тренутку излази ми јасно нред очи, да сам овде нроживела осам година са страним човеком, и да сам с њиме родила три детета — о, та помисао ми је несносна. Могла бих сама себе смлавити, у комадиће растрзати. Хелмер. (Тешким срцем). Увиђам, видим добро : између нас се отворио јаз! . . . Али, Нора, зар се не може нремостити ? Нора. Таква, каква сам сада, нисам жена за те. Хелмер. Осећам моћи у себи, да постанем друкчији Нора. Може бИти — ако ти се одузме лутка. Хелмер. Раставити се — од тебе се раставити ! Не, не, ту помисао не могу да схватим. Нора. (Подазећи у собу лево). У толико је потребније да се то догоди. (Враћа се са горњим оделом и малом путничком торбом и стави је на столицу крај стола). Хелмер. Нора, Нора, само сад не! Чекај до у јутро. Нора. (Баци огртач на себе). Ја не могу остати ноћу у сгану страног човека. Хелмер. А зар не бисмо могли живети овде као брат и сестра —- ? Нора. (Намести шешир). 1 и знаш и сам, да то не Ои дуго трајало . . . (Баци струку преко себе). Остај ми збогом, Роберте. Малигае више нећу да видим. Знам да су у бо-