Otadžbina

ПААЛГ.ЕК-ЦЕДРОВИ

не могу обнављати и подмлађивати. Њих је време сасвим претекло, данас је и природа другчија. Кад ових 200 до 300 грмова угине, онда неће више бити цедрова либанских. Ови овде живе још оном колосалном животном снагом, што их је провела кроз две три десетине векова. Њих има пресађених по европским егзотичким баштама, али го нису прави цедрови, какви су ови стари. Нами се учини да су цедрови одавде врло близу, те зато пођосмо пешке, а коње посласмо напред. Но грдно смо се у одстојању преварили. Дуго смо ишли, кад увидесмо да се одстојање од Цедрова никако не мења. Заустависмо наше коње и појахасмо. Јашило се још читав сахат. Ишло се с једног брежуљка на други и никако да смо начисто, колико их још до Цедрова има. Док с једног брега ггочнемо силазити, то се стварају други, које дотле не приметисмо, као да из воде расту. Место на ком с.у цедрови и које нам мало час изгледаше да је у дољи, сад видисмо да је брежуљак. Код цедрова очекивао нас је грдан свет са нуцњавом, свирком и несмом. Било је више од 1000 душа. Ларма коју је гомила дизала, била је страховита, али је цела гунгула остала груписана ван друма, у правилним Фалангама. Из гомиле изјаха иа лепој араиској кобили, један дебељко у црном оделу, са златом извезеном огрлицом и нарукављем, а на кратким и дебелим ножицама чизме са просеченим сарама и испалим ушима. То је био кајмакам округа Бехаре, Ражи беј, члан једне велике и богате Фамилије мз Бисори близу цедрова Он се овде само престави Краљу; па се одма окрену гомили да ред <^>држава. На све стране орила се песма, у којој певаху добродошлицу Малек Милану. Окружени масом народа, идући ногу пред ногу, једва једном уђосмо кроз капију у каменој огради у свету шуму. Ту под једним од најстаријих грмова, Ражи беј заустави Краља, па давши знак свету да ућути, отпоче не-