Otadžbina

39*

УТОПЉЕНИК

607

— Та то је човек! И тако га извучемо, ухватимо и дигнемо у чамац. Из њега је истекла огромна количина воде; ниси могао с њиме ништа, леђа му беху трула као мртва риба; али ми га ипак одвучемо на предњи крај чамца и усправисмо тако , да му леђа беху окренута кљуну чамца , а лице нама. И ту је остао. Сунце се беше већ спустило и сијало му право у очи. Док смо извлачили струк и скидали са удице по ког бакалара. не могасмо а да с времена на време не окренемо поглед на утопљеника, који је стајао лицем њима окренут. Ханса, који је седео на балвану и крманио , стаде на један пут неки необичан свраб по врату. Он се немирно окретао тамо амо, па за тим погледа напред преко рамена. — Шта то гледаш, Хансе ? упитам га. Ханс не одговори, него стаде звиждати. — Рибар никад не звижди у чамцу, рекох. Мало доцније рече Јенс: „Чини ми се да онај блене у нас». — Којешта! на то ћу ја. Како може мртав човек бленути ? Један часак доцније понови Јенс исто , и Ханс се опет узнемири на балвану. И баш кад бесмо извукли и последњи део струка, Ханс пусти весло , саже се и узе велику морску звезду што лежаше на поду, окрете се и на челу утопљеника уреза рибу тако , да ]е пола лица иокрила. — Ниси то требао чинити, Хансе! рекох. — Могуће! одговори он. Али га нисте морали узети у лађу. Кад год сам га погледао преко рамена, избуљио је очи на мене. а то никако није пријатно осећање, нарочито кад се седи натрашке.