Otadžbina

У Т О II Л> Е II 11 К

009

Међу тим Јенс је бацио преко мртваца покривач, кад је крмаиош рекао, да га не смемо дирати. Царинар ириђе чамцу, дува као кит, кија, пљује и брише нос својом великом црвеном марамом , која је увек висида иозади из униФорме. — Е, људи! рече он са свим љубазно ; какве ситнице имате данас ? — Нису то ситнице, господине царинаре! — То је добро, Оле. Сигурно имате мало....; али кад само краљ добмје своје и закон пође својим путем, онда ту нема ничега незаконитог! Није било баш тако. Царинар за тим диже покривач, и застаде с марамом у руци, посматрајући непознатог у чамцу. Утопљеник не даваше од себе никаква гласа. Закон га је извињавао. Царинар не рече ништа ; он беше изненађен. — Пхи, до ђавола, ала заудара! И опет баци покривач преко њега. Мени се учини, да то баш није било учтиво, пошто је то ипак био човек, и ако мртав. Царинар за тим рече , да се код мртваца постави стража, и да се мора послати по полицију, или по кмета. или по судију, или по чиновника, или по каквог писара — или бог зна по кога, да се прегледа, да ли је тај човек заиста мртав, и да ли је иначе све у реду ; да ли не иоси собом колеру, или да нема нри себи какво љубавно писмо, или меницу, из којих би се могло констатовати ко је. Нико да се не усуди да га пре додирне, рече царинар ; и он је о свему томе тако брзо мислио и говорио, да је са свим заборавио да се наљути, што му кући нисмо донели никакву другу (( ситницу >} . Он рече да одмах сами стражаримо; за тим добисмо две мушкете и једну сабљу с корицама' јер царинар беше стари подоФицир, па стражу без оружја није могао ни замислити.