Otadžbina

збмљорадничкн кредг.т

су дакле трговачка нредузећа, намењена указивању помоћи сиротним класама. Ванке Рајфајзенове не циљају на остварење новчане добити. Ту нема акција ни дивиденде, као што смо видели. Добити које се остварују на разлици интереса не деле се међу чланове, већ састављају преко ситних банчиних трошкова, резервнн фонд за нопуњавање евентуалних банчиних губитака. Те две врсте установа, које се разликују. имају једну важну заједничку црту принцип узајамне солидарности чланова. Земљорадничке банке, како их је организовао РајФајзен, имају једну незгодну страну, која не проистиче толико из несавршености њихове организације, колико из саме природе те врсте кредита. Повремене кризе које косе землзОраднички свет, доводе често појединце у тежак положај да нису у стању тачно одговарати својим обвезама, те за то се враћање зајмова тешко врши. Губитака истина нема у почетку. дужници банчини не иадају у стања презадужеиости. али непрестано траже продужење рокова плаћања. Новац се на тај начин повлачи из циркулације и у неку руку имобилише. Нојединци који потребују брзе новчане помоћп примораии су тиме да чекају дуго, док новца падне у касу. Та слаба страна одмах се опазила у практици; и у једном извештају, публикованом недавно у наведеноме часопису, препоручује се најстрожија пажња на рокове исплате зајмова. Да би се та тешкоћа колико толико отклонила и створплн лакши услови за отилату, Рајфајзен је дошао на доста практичну мисао. Он дође те ујединн све банке појединих округа у једну централну установу и оснује трговачки контоар, који, доносећп великих користи централној установи својим нростраиим операцијама, јер стоји у иословним односнма са већим новчаним заводима, непрестано долива новцем касе кредитних задруга. Циљ који се ностиже савезом малих банака у једну централну установу, јесте развијање личнога кредита ширењем операција зајма. По томе уређењу разне касе зајмова