Otadžbina

624

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

јевреја, то се најпре зауставља на њиховом животу, за тим нроучава другу мању половину, Хришћане и Мусломане, а међу првима специјално говори о Арбанасима и Грцима. За љубав последњих гњура у давну византијску прошлост, чита је из архитектуре њених вазилика које су данас цамије, и све је то проткано богатим Фсљетонистичким арабескама, духовитим примедбама човека са широким општим ибразовањем. који је много читао, који се у науци и у уметиостима елегантно креће, као у каквом салону. Ја сам испрва гтодвлачио писаљком места која ћу поменути, па сам на крају одељка о Солуну видео да сам подвукао 34 штампане стране ' Последица је да не могу цитирати ништа, него да грабимо са нашим пугником у Македонију. „Земљипгге од Солуна до уласка у скопљанску долину жалосно изгледа. Вардар тече кроз пусту, но изгледу неродну земљу, уоквирену планинама, које су са свим разголићене, без једнога дрвета. Узан појас доста бледог зеленила обележава вијуге Вардара. Овде-онде рашири се то обалско зеленило у какав забран дудова, али тога осмеха брзо нестане, и ви не видите ништа више до по коју замишљену врбу крај воде. Да би се могла ноднети тропска врућина која у овој пустињи влада. све живо, стада, чобани, иси. све то гази у воду и стоји у води по читаве сахате. Из далека рекао би човек то се бели камење некаквих спрудова у реци. Из близине ви видите да су то збијена стада оваца, које сигурно жале свој К1 »смст што нису одиста хладне стене, па да вечно око себе слушају жубор реке. «Жалосно је гледати ову равницу. Није за то. што би она одиста била тако неродна, већ су јој они, који су јој опустошили шуме, одузели сваку драж. и сваки украс. Она личи на оне полупечене циганке, које срећете овуда уснут, и које натежу оно неколико дроњака на себи. да нокрију своје осушене груди. Сирота Македонија! Она је данас кожа и кости. Њено иоцепано рухо показује мршаве, пре времена малаксале удове, јер, шта је тридесет векова за једно нолуострво ? Једва прво свитање младости. Али она је сирота толико тучена, мучена, бешчашћена, да јој се сваки век прошлости мора дупло рачунати. Ја не могу да верујем да су сви древни писци лагали када су преузиосили лепоте Хемуса, Стримона и